ВИЦ

ВИЦ, кратка прозна усмена врста, блиска шаљивој причи, анегдоти и говорним формама, посебно питалици. Може да алудира на сваку животну ситуацију и целокупно искуство. Међу поступцима стилизације су: изокретање логике и значења појмова, паралелизам, градација и кумулација, хипербола, парадокс, карикатура. И наоко безазлена ,,антилогика" игре речи некад покреће критичке процене стварности, „спушта" уврежене представе и истиче критичку дистанцу према друштвеним појавама. Док постоји апсолутна усаглашеност колективних схватања и висок степен (само)идентификације са религијом, историјом, традицијом, теме из тих сфера се тешко могу представити у форми в. Језгровитост омогућава типска црта ликова, коју сигнализира номенклатура (етничка припадност: Мујо и Хасо, Милојица и Радојица; Лала и Соса, Пироћанац; породични однос: муж–жена; зет–ташта; друштвени статус: свештеници, сељаци–грађани, судије; личности из јавног живота). Најчешћу троделну структуру в. чине: увод, успоравање и поента (изненадно разрешење), која балансира између наговештаја и неочекиваног. Агресивност Фројд доводи у везу са подсвесним потребама јединке (и колектива) да се ослободи цензура и репресија, што се пре свега односи на политичке и еротске или ,,масне" в. Карикатура, алузије, ироније, па и безазлен смех потврђују и релативност хумора и удео контекста у трајању в. Ретко се зна „аутор", али се в. радо слуша, а некад може и да надомести немогућност успостављања конвенционалне или било какве комуникације. И в. и њихове приповедаче средина препознаје као ,,добре" и ,,лоше", како је и Вук разликовао усмене ствараоце и варијанте.

ЛИТЕРАТУРА: A. Јолес, Једноставни облици, Зг 1978; М. Солар, Идеја и прича, Зг 1980; В. Проп, Проблеми комике и смеха, Н. Сад 1984; Речник књижевних термина, Бг 1985; Н. Љубинковић, „Теоријско одређивање усменог народног вица – проблеми и недоумице", Рад XXXVII Конгреса Савеза фолклориста Југославије, Зг 1990; М. Клеут, „Бележење и проучавање вицева", у: Фолклор у Војводини, 7, Н. Сад 1993; З. Карановић, „Виц као огледало културних разлика и стереотипа", ГФФНС, 1994, 23; В. Трифуновић, Ликови домаћих вицева, Бг 2009; С. Самарџија, Облици усмене прозе, Бг 2011.

Снежана Самарџија

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)