ВРЊАЧКА БАЊА

ВРЊАЧКА БАЊА, насеље у западном Поморављу, на северном подножју планине Гоч у дoлинама Бањске реке (десна притока Западне Мораве) и њене притоке Липовачке реке. Северно од насеља су железничка пруга и магистрални пут Краљево (25 км) -- Крушевац (36 км), од којег се овде одваја споредни пут ка југу, ка долини Расине. Насеље је у уским долинама две реке, које су му одредиле основне морфолошке карактеристике. Основа је радијална. В. Б. је средиште општине површине 239 км^2^ са 14 насеља у којима је 2011. живело 27.332 становника (први резултати пописа). В. Б. је до краја XVIII в. била заселак села Врњци, које је 2 км северније и од тада се, упоредо са развитком бањских функција, формира као самостално насеље. Упоредо са тим повећава се и популација. Године 1921. село је имало 2.013, 1948. 2.355, 2002. 9.877, а 2011. 10.065 становника (96,3% Срба). Највише активног становништва запослено је у индустрији (24,4%), трговини и услужном занатству (15,2%), туризму и угоститељству (11,8%) и здравству (10,8%). Централни део насеља заузимају парк, бањски и туристички објекти, док стамбени делови насеља имају периферне положаје. Ту су православна црква, сва општинска надлештва, основна школа, две средње школе, дом ученика, раднички универзитет, Факултет за хотелијерство, културни центар и остали градски садржаји.

С. Ђ. Стаменковић

У В. Б. је откривено римско бањско купатило (thermae), које први помиње аустроугарски путописац и научник Феликс Каниц у свом делу Römische Studien in Кönigreich Serbien (Wien 1892). Каниц је видео римске терме и каструм у селу Грачацу, али приликом уређења савремене бање током XIX в. на овом месту нису констатовани археолошки налази. Међутим, 1924. приликом каптаже топлих извора испод улаза у старо бањско купатило, ископани су остаци римских терми. На локалитету „Римски извор", на дубини од 2,4 м откривена је вертикално исклесана стена с отвором у виду бунара, из којег је истицала топла минерална вода, као и остаци правоугаоног базена за купање (4,50 х 2,40 м). У отвору у стени откривено је 200 римских новчића из царског периода, кованих од I до краја IV в. н.е (од Октавијана Августа до Валентинијана). Такође, у базену су пронађени римски бронзани прстен и кључ, као и 60 бронзаних монета.

С. Петковић

В. Б. је најпосећенији балнеолошки, здравствено-лечилишни, рекреациони и туристички центар Србије и Балканског полуострва. Трагови материјалне културе (метални новац, каптирани извор), указују да је лековита вода коришћена за време владавине Римљана западним Поморављем. Извор Фонс романус један је од симбола бање и њен знак распознавања на туристичком тржишту. После првих хемијских анализа воде које је 1835. обавио рударски стручњак из Рура барон Сигисмунд Аугуст Волфганг Хердер, 1856. лекар Емерих Линденмајер је констатовао да је вода погодна за пијење и купање, да заслужује пажњу и да изворе због тога треба уредити. Придружује му се лекар и природњак Јосиф Панчић, који својим пријатељима саветује одлазак на лечење у Врњце и лековитост врњачке воде упоређује са водом бање Кренхен у Немачкој. Барон Хердер воду В. Б. упоређује са водом познате бање Карлове Вари у Чешкој. Линденмајер ју је научном свету представио у књизи Опис минералних вода у Србији која је штампана 1856. Исте године свештеник Јефтимије Хаџи Поповић, каптирао је топли минерални извор. Прву зграду и базен за терапијско купање саградио је 1860. Павле Мутавџић, срески капетан из Крушевца.

Године 1868. формирано је „Основателно фундаторско друштво лековите кисело-вруће воде у Врњцима" и почео организован развој бањског туризма. Првом бањском сезоном сматра се она из 1869, када су овде ординирала три лекара и боравила 583 госта укупно 16.140 дана. Данас се у В. Б. за терапију користи вода неколико извора (Топли, Снежник, Слатина, Језеро, Бели, Врњачко врело), који припадају шумадијском типу, хипотермалним и хомотермалним водама, погодним за терапију пијењем, орошавањем, испирањем и купањем. Вода артеских бушотина се флашира. Вода „Врњци" је више пута награђивана за квалитет.

Медицинска служба В. Б. у надлежности је Завода за превенцију, лечење и рехабилитацију органа за варење и шећерне болести. Ова здравствена установа има 420 запослених, међу којима је 40 лекара различитих специјалности, посебно из домена балнеологије. Завод има амбуланту, гинеколошко-терапијску амбуланту, термоминерално купатило са 50 када, користи воду извора Снежник, Језеро и Слатина, одсек за дијагностику, специјализовану дијагностичку службу, рентгенолошко одељење, физикалну дијагностику са кабинетом за кардио-васкуларна испитивања, кабинет за ултразвучну дијагностику, кабинет за рефлексотерапију, биохемијску лабораторију, центар за физикалну терапију с одељењима за хидротерапију, електротерапију, кинезитерапију, радну терапију и друге медицинске процедуре. Располаже са 900 лежаја у сопственим објектима. Најбољи резултати постижу се код лечења хроничног запаљења слузокоже желуца, спуштеног желуца, обољења црева, жучне кесе, јетре, панкреаса, дијабетеса, гихта, бубрега, мокраћних путева, хроничног катара и др. Редовно се организују следећи медицински програми: Линеа (лечење гојазности), Брза дијагностика (петодневна провера здравственог стања посетилаца), Школа за дијабетес (едукација оболелих од дијабетеса и чланова њихове породице) и Клиника суботом (гостовање еминентних лекара из других медицинских установа). За потребе посетилаца постоје бројни смештајни и угоститељски капацитети са 15.000 лежаја. Садржај туристичког боравка обогаћује се бројним манифестацијама познатим под заједничким називом Врњачко културно лето, односно сто приредби за сто летњих дана. Појединих година овде је регистровано до 160.000 туриста и више од 1.500.000 ноћења.

Ст. Станковић

В. Б. припада Шумадијско-копаоничкој геоструктурној јединици у централној Србији за коју су везане бројне појаве минералних вода. У геолошкој грађи јављају се разноврсне формације. Доминирају метаморфисани палеозојски шкриљци, а главни носиоци минералних вода су мермери и серпентинити, често хидротермално веома измењени. Према северу и долини Западне Мораве преко њих леже неогени седименти. Воде се користе са природних извора и из бушених бунара. Главна изворишта су топли извор -- Римски извор или Купатило (36 ^о^С), са којег се вода користи за пиће и у топлим кадама за рехабилитацију. Извори хладних, угљокиселих вода (9--17 ^о^С) су Снежник, Слатина и Језеро. Део вода се флашира за продају на тржишту (минерална вода „Врњци"). По хемијском саставу воде топлих и хладних извора су хидрокарбонатно-алкалне, са високим садржајем угљен-диоксида. Циркулација гаса који засићује минералне воде одвија се дуж дубоких раседа. Минерализација воде се креће од 1,3 до 3,4 г/л. У циљу добијања већих количина вода и концентрисаног каптирања у више наврата и у близини свих извора су извођена бушења. Најдубља бушотина (1.020 м) је у кругу фабрике „Врњци".

З. Стевановић

Бањско лечилиште. Први материјални докази о коришћењу врњачких минералних извора датирају из првих векова нове ере, када су Римљани господарили Балканом. Током радова на каптирању врњачке топле минерелне воде (1924) откривени су римски извор, Фонс романус, и мноштво новчића из III и IV в. н.е.

Одмах по ослобођењу Србије од Турака Милош Обреновић је покренуо акцију за испитивање рудног богатства и минералних вода у Кнежевини, па је у ту сврху позвао Сигисмунда Аугуста Волфганга Хердера из Саксоније да дође у Србију и изврши прва истраживања. У својим извештајима помиње млаку и киселу воду, која се ретко јавља у природи и која је слична оној у Карловим Варима. То је уједно и први писани помен о топлој минералној води у Врњцима. Средином XIX в., сваке године на топле врњачке изворе долази све више болесника, вођених причама о „чудотворној лековитости" воде.

Почетак развоја Врњаца као бање представља оснивање „Основателно-фундаторског друштва лековито киселе вруће воде у Врњцима", док се почетак организованог бављења туризмом у В. Б. везује за 1. јул 1868, када је ово друштво издало проглас којим позива грађане да испуне патриотску дужност давањем новчаног прилога за уређење и експлоатацију врњачких минералних извора. Друштво је својим средствима откупило земљиште око извора, завршена је каптажа извора, уређено је речно корито, изграђен базен за купање. Званично, В. Б. је 1869. имала 583 посетиоца. О лековитости врњачке воде брзо се прочуло. Њено флаширање започео је београдски апотекар Дилбер, који је 1876. носио воду у флашама из В. Б. и продавао је у Београду.

Почетак напредовања В. Б. везује се за средину 80-их година XIX в., када прелази у државну надлежност. На самом крају XIX в. Бања је имала око 15 пансиона са око 250 соба. Године 1924. извршена је кетегоризација бања у Краљевини СХС у три реда. В. Б. је, уз Рогашку Слатину и Липник, сврстана у први ред. То је било значајно како због угледа Бање, тако и због улагања од стране државе и приватног капитала.

Већ 1938. В. Б. је располагала са више од 300 вила и хотела, као и са два модерна санаторијума: „Св. Ђорђе" и „Др Живадиновић". Наредне сезоне Бања је са 34.796 регистрованих гостију далеко премашила сва друга туристичка места у земљи. Постепено али сигурно претварала се у елитно европско бањско лечилиште.

После I светског рата В. Б. убрзано напредује, да би свој врхунац достигла 30-их година XX в. Бања је 1935. имала 257 пансиона и вила, а управо те године забележена је и посета од 28.080 гостију, што је био рекорд у тадашњој Југославији. Средином 30-их подигнуто је велико термоминерално купатило, у то време најмодерније у земљи. Садржало је 43 каде, два базена, одељење за хидротерапију, масажу, електротерапију, терасу за сунчање и терасу за забаву. Осим топле минералне воде, чија су лековита својства потврђена у дугогодишњој балнеолошкој пракси, 1938. каптиран је извор хладне минералне воде Снежник, а радило се и на уређењу још једног хладног извора -- Слатине.

Како је број посетилаца растао, све више се осећала потреба за лекарима. Од прве бањске сезоне па до II светског рата у Бањи је ординирало око 70 лекара различитих специјалности. Највише је било балнеолога. Већина је ординирала од маја до октобра, углавном су долазили из Београда, а било је и оних који су живели у самој Бањи. Поред своје редовне дужности, лекари су били веома активни у култури и духовном животу Бање. Предводили су готово све модерне иницијативе у развоју лечилишта, дајући свој лични печат месту које се нагло развијало и које је постало модерна бања, са највећим бројем гостију у ондашњој Југославији.

В. Б. данас има 6 извора минералних вода: Топлу воду, Снежник, Слатину, Језеро, Бели извор и Борјак. Топла вода је кисело врућа, температуре 36,5 °C. Ово је и најстарији извор, који се употребљава још од Римског царства. Хладни извор Снежник почиње да се употребљава за лечење 1917, а Слатина 1937. Остала три извора су новијег датума. Језеро је откривено 1979, Бели извор 1992, а Борјак 1993. Каптаже минералних вода вршене су више пута, а једна од највећих предузета је 1924. Лековита својства вода приписују се, пре свега, макроелементима калцијуму и гвожђу, али и микроелементима калијуму, литијуму, рубидијуму, цезијуму, стронцијуму, баријуму, бакру, фосфору и мангану. Иако ове воде садрже исте елементе, чињеница да их садрже у различитим количинама утиче на то да лече различите болести.

Балнеотерапијски и медицински развој В. Б. може се поделити на неколико периода: Први период обухвата раздобље од 1868, када и почиње организовано лечење, па до I светског рата. Први лекар који је својим пацијентима препоручивао лечење у Врњцима био је Јосиф Панчић. Врњачку минералну воду је препоручивао против хроничног катара и обољења органа за дисање, а у комбинацији са сурутком и против многих других болести. Први бањски лекар био је др Казимир Гонсиоровски. У првој бањској сезони 1869. ординирала су још три лекара: др Стеван Тренчин, окружни лекар из Карановца, др Александар Феман и др Фрања Рибникар, срески лекари из Трстеника. Др Феман је први указао на лековитост хладне минералне воде. Други период обухвата време између два светска рата. Овај период карактеришу сужавање индикационог подручја и схватање да је минерална вода лек. Основна карактеристика лечења у овом периоду јесте да ниједан бањски посетилац није могао да пије минералну воду или да се у њој купа ако га претходно није прегледао бањски лекар. Саставни део лечења постаје и начин исхране на принципима дијететике. У бањско лечење уводе се и хладне минералне воде Снежник и Слатина. За овај период је карактеристично и ординирање лекара који су студије завршили на европским универзитетима у Бечу, Грацу, Берлину, Москви и др. Осим за балнеологију, било је и лекара специјалиста и за друге болести: др Милан Симић за физиотерапију, др Фредерик Кухар Дурлен за гинекологију, др Риста Гостушки за дијабетес и коронарне болести, др Аврам Фаркић за неурологију. На тај начин се употпуњава здравствена и лечилишна функција В. Б., заснована и на специјалистичким прегледима. Трећи период обухвата време од 1945. до краја 1962. и представља период регулисања лечилишне и здравствене функције Бање од стране државе. Одлуком Владе НР Србије од 1947. В. Б. добија статус бањског лечилишта. Започиње и интензиван научноистраживачки рад испитивања и провере деловања врњачких минералних извора. Четврти период, почев од 1976, карактеришу доношење одређене законске регулативе и прибављање савремене опреме и нових доктрина у лечењу, што је омогућило даљи развој савремене балнеологије. Формиран је и Завод за превенцију, лечење и рехабилитацију обољења органа за варење и шећерне болести В. Б. Изграђени су и нови смештајни капацитети у новој болници „Меркур", набављена је опрема за дијагностику, физикалну медицину и рехабилитацију.

В. Б. је данас највеће и најпознатије бањско лечилиште у Србији, али и место за одмор и рекреацију свих генерација. Бањско лечење се обавља у Специјалној болници која је опремљена најсавременијом медицинском опремом за дијагностику, превенцију и рехабилитацију болести органа за варење, шећерне болести и болести коштано-зглобног система. Ова болница је носилац медицинске и релаксационе понуде у В. Б. и представља модеран здравствени, рекреациони и бањски центар који поседује лековите минералне воде и минерално блато, савремене дијагностичке методе, високоспецијализован медицински тим (40 лекара специјалиста и супспецијалиста) и најсавременију медицинску опрему. Специјална болница „Меркур" је успешно објединила и развила врхунске здравствене и рекреационе пакете, прилагођене сваком појединцу. Захваљујући стручности и дугогодишњем тимском успешном раду у лечењу дијабетеса, Специјална болница „Меркур" је у августу 2008. постала Национални центар за превенцију и едукацију особа оболелих од дијабетеса и тиме потврдила да је водећа установа за лечење ове болести у Србији и региону. У „Меркуру" је гостима омогућено да у најкраћем року добију комплетан увид у своје здравствено стање и адекватну терапију, а постоје и рекреациони центар Фонс романус и аква-центар Waterfall. У саставу Специјалне болнице „Меркур" су: Амбулантно-поликлиничко одељење са специјалистичким службама, Одељење за дијабетес и лечење гојазности, Одељење гастроентерологије, Одељење физикалне терапије са Пелоид центром, Гинеколошко-терапеутско одељење, Клиничко-биохемијска лабораторија, амбуланте за ултразвучну дијагностику, ендоскопију, кардиоваскуларна испитивања, очне болести и ласер терапију, медицину спорта, медицину рада, неуропсихијатрију, електромионеурографију. Ту су и Кабинет за хипербаричну медицину и Дежурна медицинска служба.

Врњачке минералне воде су у почетку користили само мештани и они који посете Бању. Да би их учинила доступним свима, управа Лечилишта „Меркур" је 1969. донела одлуку о изградњи погона за флаширање минералне воде. Тако је 1970. основана компанија „Вода Врњци а.д.", са именом под којим и данас послује и представља један од најпознатијих производних субјеката у В. Б.

Н. Лазаревић Пејовић

Споменици културе. У центру В. Б. је Црквено брдо које је проглашено амбијентално-архитектонском и културно-историјском целином са Храмом Пресвете Богородице и са 40 објеката подигнутих првих деценија ХХ в. На њему се и данас налазе примерци византијско-балканске куће зидане смењивањем редова притесаног камена и опеке, са избаченим доксатом (виле Златибор, Мир и Шумадија) или без њега (виле Грлица, Славуј и Царић). Карактеришу их богата декоративна дрвена орнаментика тремова и забата, терасе које асоцирају на доксате, кровни венци и конзоле, остатак копља, као и полихромија фасаде. Храм Пресвете Богородице подигнут је најпре као црква брвнара 1834, потом од чврстог материјала (око 1862), а дограђивана је 1927. и 1937. У храму се налазе иконе Св. Андреје Првозваног и Архангела Михаила Уроша Предића.

Споменик културе од велике важности је Замак Белимарковић (1889--1894), летњиковац генерала Јована Белимарковића, намесника за време малолетства краља Александра Обреновића. Подигнут је на падини брда изнад топлог извора одакле доминира околином. Грађен је по узору на северноиталијанске пољске дворце тога времена, по идејном решењу Белимарковићевог сестрића, грађевинског инжењера Павла Денића, уз надзор Франца Винтера. У њему су живели Белимарковићеви наследници до 1968. када је откупљен за музеј, галерију и мању концертну дворану.

Споменик културе је и Црква Св. Саве у Грачацу, која је по предању саграђена истовремено са Жичом. На основу антиминса из 1725, приложеног 1765, зна се да је претходно била посвећена Св. Ваведењу.

Археолошко налазиште Лађариште у Врњцима проглашено је спомеником културе, а простире се на високој западноморавској обрежи, са десне стране пута В. Б. -- Краљево. Археолошки је истраживано 1987--1989. Стратиграфија у ужем испитаном делу насеља и покретни археолошки материјал упућују на датовање у период Градачка фаза -- Винча Плочник II, тј. у крај неолита и почетак енеолита (IV миленијум п.н.е.).

Занимљиви, мада не и проглашени за споменике, јесу Црква Св. Јована Крститеља у Вукушици, која припада типу најмањих брвнара (око 1937), и Маузолеј Белимарковић на врњачком гробљу из последње деценије XIX в., инспирисан поствизантизмом са одликама моравске школе.

Велик део објеката саграђених до II светског рата је сачуван и у статусу је претходне заштите. Ту су квартири као први облици колективног смештаја, од којих су сачувани само Брђини из 1904, Липа, Каћа и Моравка Видаковића. Додавањем помоћних просторија квартирима ствара се оно што се касније назива приземном и спратном типично бањском архитектуром (виле Зрак, Зора, Авала, Здравље, Градиштанац, Косово, Војводина, Дорами, Мостар, Десанка, Савка, Топличанка). Леп пример најрудиментарнијег језгра куће са избаченим тремом је вила Тарабош. Поред ових, грађени су објекти псеудокласицистичких решења, као што су хотели и виле Сотировић, Живадиновић, Солдатовић, Железничар, Палас, Белимарковић и Поштански дом. У стилу сецесије подигнута је вила Јела песника Драгутина Ј. Илића, док се објекти „модерне" својом величином и изгледом савршено уклапају у амбијент (виле Љиља, Еспланада, Зосик, Хортензија).

На граници са Трстеником, у селу Попина, налази се истоимени спомен-парк, монументалан споменик у облику нишана, рад архитекте Б. Богдановића. Парк скулптура добио је основу у оквиру манифестације Врњaчкa јесен (1965--1972), када је оргaнизовaн вaјaрски симпозијум сa вaјaрском и керaмичком рaдионицом. Тaдa су изведене скулптуре Зaтворен облик Олге Јaнчић, Мaјкa сa умрлим дететом Мaтије Вуковићa, Торзо Анте Гржетићa, Ђугум Милорaдa Дaмјaновићa, Вертикaлни токови Милије Глишићa, Кентaур и Кaменa сузa Ернстa Неизвесног. У атељеу керамичара Миловaнa Стојaновићa МИС-a керaмоплaстике су извели Небојшa Дељa и Олгa Вујaдиновић.

Ј. Боровић Димић

У последњим деценијама ХХ в. саграђен је низ објеката од великог значаја за развој српске архитектуре тог доба. Овде се пре свега мисли на опус архитекте Михајла Митровића (Кафе-посластичарница „Гоч", 1968; „Бивете", 1972--1975; „Снежник", 1981; „Слатина", 1985; „Римски извор", 1987, порушен 2011; „Језеро", 1990), као и објекте чији су аутори били Иван Антић, Ранко Радовић и Милош Константиновић.

З. Маневић

ЛИТЕРАТУРА: П. Мутaвџић, О бaњи врњaчкој, у срезу трстеничком, округу крушевaчком, Бг 1884; F. Кanitz, Römische Studien in Königreich Serbien, Wienn 1892; Ђ. П. Јовaновић, Врњaчкa бaњa, Бг 1900; Ј. Видaковић, Лековитост Врњaчке Бaње, ВБ 1908; Вођ по Врњaчкој Бaњи, Бг 1911; В. Д. Живaдиновић, Некоје индикaције врњaчке топле и хлaдне воде, Зг 1921; Б. Сарија, „Археолошке белешке", Старинар, 1924--1925, 3; В. Д. Живaдиновић, Врњaчкa Бaњa и лeковите воде уопште, Бг 1925; Б. М. Миљковић Вођ зa Врњaчку Бaњу, ВБ 1926; М. Гочанин, Геолошко испитивање Врњачке околине, Бг 1927; Т. О. Милић, Лечење у Врњaчкој Бaњи, Бг 1928; П. Сергејевски, Врњaчкa Бaњa, Бг 1934; Врњaчкa Бaњa и њени пријaтељи, 1, Бг 1934; Вођa зa Врњaчку Бaњу, 2, Бг 1934; Врњaчкa Бaњa и њенa околинa, знaменитости и лепоте, 3, Бг 1936; Вођa зa Врњaчку Бaњу, 4, Бг 1936; А. Урошевић, Врњaчкa Бaњa: геогрaфскa моногрaфијa, Ск 1938; Врњaчкa Бaњa и њене лековите минерaлне воде, 7, Бг 1938; Врњaчкa Бaњa -- Врњци, 8, Бг 1939; Врњaчкa Бaњa -- Врњци, 9, Бг 1939; П. С. Стевaновић, Врњaчкa Бaњa: геолошки сaстaв теренa, порекло, појaвљивaње и сaстaв минерaлних водa, историјa Бaње, Бг 1939; М. Рaдић, Врњaчкa Бaњa: aнaлизa минерaлних водa, ВБ 1964; М. Крстић, Врњaчке минерaлне воде, ВБ 1976; Ф. Каниц, Србијa земљa и стaновништво, Бг 1985; М. Д. Сотировић, Врњaчкa Бaњa: прилози зa историју, ВБ 1988; Б. Филиповић, М. Лазић, Б. Јевтовић, Хидрогеолошка студија термоминералних и минералних вода Врњачке Бање, Бг 1992; М. С. Стaнковић, Врњaчкa Бaњa: геогрaфскa моногрaфијa, Бг 1994; Д. Протић, Минералне и термалне воде Србије, Бг 1995; М. Д. Сотировић, Врњaчкa Бaњa и околинa од нaјстaријих временa до 1941, ВБ 1996; М. Сотировић, Врњачка Бања и њена околина, ВБ 1996; Ј. Боровић Димић, Етногрaфско нaслеђе Врњaчке Бaње, ВБ 1998; „Нумизматички налази касноантичког доба из области Врњачке Бање", ГСАД, 2000, 15--16; Водa у трaдицији и животу Врњaчке Бaње, ВБ 2001; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Б. Филиповић, О. Крунић, М. Лазић, Регионална хидрогеологија Србије, Бг 2005; Трaгови трaјaњa: културноисторијско нaслеђе Врњaчке Бaње, ВБ 2005; Б. Руђинчaнин, О. Топaловић, Врњaчкa Бaњa нa почетку 21. векa, ВБ 2008; С. М. Станковић, Врњачка Бања, Бг 2008; Д. Нешић и др., Бaлнеоклимaтологијa Врњaчке Бaње, ВБ 2009; З. Бубрешко, М. Јанковић-Станковић, Краљевске Бање Србије, Бг 2009; Ј. Боровић Димић, У Врњце и из Врњaцa: сто годинa железнице у Врњaчкој Бaњи, ВБ 2010; Т. Ковaчевић, Гоч и подгоринa, Н. Сaд 2010.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)