ВИКЕНТИЈЕ (Вујић)

ВИКЕНТИЈЕ (Вујић), епископ банатски, професор (Даљ, Хрватска, 29. I 1874 – околина Тополе, 18. VIII 1939). Oсновну школу завршио у Даљу, гимназију у Осијеку, Правни факултет у Бечу, а Богословски, са степеном доктора богословља, у Черновицама (Буковина у Украјини). Припадао је кругу најученијих српских архијереја – познавао је педагогију, филозофију, књижевност и историју, а од језика немачки, француски, румунски и руски. Прву фазу његовог служења Српској цркви представља време до I светског рата. Замонашен је у манастиру Шишатовац на Благовести 1903. и рукоположен у чин ђакона и презвитера, када је постављен и за професора Карловачке богословије. Обављао је и дужност ректора ове црквено-просветне установе од 1914. до њеног укидања 1920, покушавајући да спречи њено гашење. Успон у црквеној хијерархији уследио је по завршетку I светског рата и након обнове Српске патријаршије. СА сабор изабрао га је за захумско-херцеговачког епископа, али он ову дужност није прихватио. Патријарх српски Варнава (Росић) поставио га је 1931. за свог архијерејског заменика. На овом положају изабран је 1932. за викарног моравичког епископа, а за епископа банатског 1936. Био је један од најобразованијих српских јерарха, а на Богословском факултету у Београду предавао је црквено право. Као ректор Карловачке богословије одликован је Орденом Св. Саве IV степена. Оставио је за собом највреднију приватну библиотеку тога времена. Умро је у аутомобилу близу Тополе, а његови посмртни остаци почивају у порти Саборне цркве у Вршцу.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Милош Немањић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)