ВИСОК

ВИСОК, мала регија у источној Србији, на југозападној падини Старе планине. Њен западни део, површине 582 км², је у Србији, а источни део, површине 118 км², у Бугарској. Северна граница В. је гребен Старе планине, западна граница је развође између Топлодолске (после села Темска зове се Темштица и улива се у Нишаву) и Црновршке реке (лева саставница Трговишког Тимока). Источна граница је на територији Бугарске између Комштичке и Гинске реке (притоке Нишаве) док на југу границу чини стрми одсек северне падине планине Видлич. Геолошка грађа је сложена и у њој учествују кристаласти шкриљци (филити, амфиболити, гранитоидни гнајсеви, аргилошист) који су пробијени еруптивним диоритима, затим пермске формације, тријаске стене (пешчари, кречњаци), јурске (кречњаци, пешчари, лапорци) и кредне стене (кречњаци, лапорци, пешчари и глионци). В. чине три предеоне целине. На североистоку је венац Старе планине између врхова Миџор (2.169 м) и Ком (2.016 м). Испод ње је зона планинске подгорине где доминантни рељефни облик чине планинске косе. Трећу целину чини долина Височице, композитна тектонска потолина коју чине две котлине (Горњевисочка, у горњем току реке, и Доњевисочка, између села Паклештица и Завој), које раздваја клисура дуга 2 км (Владикина плоча). Клима је планинска и умереноконтинентална, температуре осцилирају од -0,5˚C у јануару до 22,5˚C у јулу, а просечно се годишње излучи 960 мм падавина, највише у мају, а најмање у септембру. Речна мрежа је густа и чине је Височица (слив Нишаве), која кроз В. протиче дужином од 53 км, и њене десне притоке, које се сливају са Старе планине. У њеној долини је код села Завој 1963. дошло до клижења земљишта и преграђивања долине реке, чиме је створена акумулација дугачка 16,35 км, површине 5,5 км². Потопљена су села Завој и Мала Лукања. Природна брана је замењена вештачком, а вода се користи за погон хидроцентрале „Пирот". Природну вегетацију чине шуме букве, храста и смрче, те високопланинске траве.

В. је депопулациона средина са малим селима од којих многа имају статус заселака. Изграђена су у долинама Височице и њених притока до висине од 700 м (Топли До). Димитровграду гравитирају само она најисточнија: Сенокос, Каменица, Изатовци, Браћевци, Бањев Дол, Горњи и Доњи Криводол, а остала гравитирају према Пироту: Славиња, Височка Ржана, Рсовци, Паклештица, Велика Лукања, Гостуша, Дојкинци, Бела, Нови Завој, Топли До и Засковци. Највећи је Нови Завој са 1.458 становника (2002), а само још три села имају више од 100 становника. Са општинским центрима Димитровградом и Пиротом повезани су локалним путевима. Становништво чине Срби и Бугари, а основне пољопривредне гране су сточарство и ратарство.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Видановић, Висок, привредногеографска испитивања, Бг 1955; К. Ристић, Димитровград и његова брдско-планинска околина (географска проучавања), Бг 1985; Географска енциклопедија насеља Србије, I, III, Бг 2001.

Д. Шабић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)