ВУЧИТРНСКИ САНЏАК

ВУЧИТРНСКИ САНЏАК, управно-територијална јединица у Турском царству, основана до 1455, претежно од територија којима су након смрти српског цара Уроша (1355) управљали обласни (феудални) господар Вук Бранковић, а потом његов син Ђурађ. У првом катастарском попису који је сачињен 1455. за територију санџака Вучитрн, среће се назив Вилајет Вулк -- Вукова област (тур. Вilâyet-i Вılk). Уједно, то је најстарији катастарски попис из српских крајева. По том попису, област Вучитрна чиниле су нахије Трговиште, Морава, Вучитрн, Тиболница, Приштина и Лаб (Косово). Нешто касније, вероватно пре 1462, у тој области формира се В. с. Најпре је припадао највећој турској управно-територијалној области Румелијском ејалету, од 1541. до 1552. је у саставу Будимског, а потом Темишварскoг ејалета. Од 1580. био је укључен у састав Босанског ејалета, да би пред крај XVI в. опет био прикључен Румелијском ејалету, где је остао до административно-управних реформи у Турском царству из 1864. У оквиру Закона о реформи провинцијске управе, 1871. је образован Призренски вилајет, састављен најпре од три, а потом од четири санџака. У оквиру Призренског санџака кога је чинило девет каза, налазила се и Вучитрнска каза, на челу са кајмакамом. Већ 1877. новом реорганизацијом Вучитрнска каза је постала саставни део Приштинског санџака у Косовском вилајету. Последње аминистративне промене спроведене су 1910. када је у Вучитрнској кази основана нахија Дреница, да би после балканских ратова 1912/13. његова територија ушла у састав Краљевине Србије. В. с. је захватао готово целу косовску котлину, од Вучитрна на северу до Качаника на југу и у економском и управно-политичком смислу био је најважнији санџак на простору Косова. По попису из 1490/91. В. с. је био солидно насељен са 23,5 становника по км². Према пописима из прве половине XVI в. (1525/26, 1530/31, 1544--1561) обухватао је места, седишта нахија: Приштину, Ново Брдо, Лаб, Клопотник, Вучитрн, Јањево, Беласицу, Бело Брдо, Копорићи, Трепчу и Доњу Трепчу, са 1.082 села (а 1566. 1067 села), 42 манастира и 11 цркава. Рударски центри Ново Брдо и Јањево много су допринели привредном успону целе области, те је Вучитрн током читавог XVI, XVII а делимично и у XVIII в. био центар и управно седиште санџака. Од друге половине XV до прве половине XVI в. у В. с. je живело 97% хришћанског и 3% муслиманског становништва. Осим раје, турски пописи бележе да су се војнуци, као повлашћена категорија хришћана у турској војсци, задржали у В. с. до половине XVI в., када су претворени у рају, а било је и других редова који су радили на одржавању тврђава или су били укључени у рударску производњу на царским хасовима, те су уживали извесне пореске олакшице. Због појачане исламизације, гладних година, куге и миграција, почетком XVII в., од тзв. Дугог рата (1593--1606), а посебно од прве половине XVIII в., проценат муслиманског становништва је стално растао да би већ 80-их година XIX в. преузео примат у односу на српско становништво. У Вучитрнској кази 1882. било је 19.158 становника, од којих 39% немуслимана, 1884. број немуслимана је опао на 2.330. Крајем исте деценије од 24.290 становника, 19. 636 су били муслимани, а 1893. у Вучитрнској кази је забележено 20.952 становника муслимана и 2.927 Бугара (што се може објаснити притисцима бугарске егзархије), док за остале верске и етничке групације нема података. Већ 1894. у Вучитрнској кази је било 2.934 Срба и Македонаца, а 20.951 муслиман. Јачањем посебно албанског елемента, Вучитрн и околина су 1912. имали чак 90% Албанаца и свега 10% Срба. У Вучитрнској кази 1912. у 11 села је било само 140 српских кућа чифчијског статуса и око пет са својом земљом.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Шабановић, „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699. год.", ГИДБиХ, 1952; О. Зиројевић, „Вучитрнски и Призренски санџак у време владавине Сулејмана Величанственог", ИЧ, 1972, 19; Е. Ковачевић, А. Ханџић (прир.), Област Бранковића: опширни катастарски попис из 1455. године, Сар. 1972; С. Ризај, „Структура становништва Косовског вилајета у другој половини XIX столећа", ВГл, 1972, 8; О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459--1683), Бг 1974; С. Ризај, „Управно-политичке реформе у Македонији (Косовском, Битољском, Солунском вилајету) (1875--1881)", у: Македонија во источната криза 1875--1881, Ск 1978; К. H. Кarpat, Ottoman population 1830--1914: demographic and social characteristics, Мadison 1985; Ђ. Микић, Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX и почетком XX века, Бг 1988; Д. Богдановић, Књига о Косову, Бг 1999; М. Мацура, Насеља и становништво области Бранковића 1455. године, Бг 2001.

С. Рајић; М. Маринковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)