ВРАНИЋ

ВРАНИЋ, село на западној периферији урбане зоне Београда, на широком развођу између долина река Марица и Врбовица (слив Колубаре). Источно од В. је магистрални пут Београд (33 км) – Чачак, са којим је село повезано локалним путем. Припада општини Барајево. Насеље је збијеног типа, издужено је дуж развођа на 120 до 230 м н.в. Распоред улица је мрежаст. Један издвојени део насеља је на десној страни долине реке Марице. У историјским изворима В. се помиње од 1528. Староседеоци су досељени у XVIII в. из Срема, Црне Горе и са Косова, а у XIX в. из Босне, Баната, околине Сјенице и Ужица. Током последњих деценија XX в. популација се увећавала. У селу је 1971. било 2.625, 2002. 3.899, а 2011. 4.233 становника (96,4% Срба). У пољопривреди је радило 23,4% активног становништва, а неаграрно становништво је највећим бројем радило у околним градовима (66,7%) у индустрији 19,1%, трговини и услужном занатству 16,4%, саобраћају 10,4% активног становништва. У В. су две православне цркве, основна школа, дом културе, здравствена станица, погон пчеларске задруге и земљорадничка задруга.

Србољуб Ђ. Стаменковић

У В. се налази црква брвнара Св. Че-трдесет мученика. Првобитна црква брвнара подигнута је у другој половини XVIII в. Сматра се да је током Првог српског устанка премештена на садашње место, док о старијој локацији цркве сведочи камени белег с натписом из 1810. Турци су је спалили 1813, а на њеном месту подигнут је 1823, по одобрењу кнеза Милоша, садашњи храм. Црква је једнобродна грађевина, са седмостраном апсидом. Грађена је од храстових талпи, са системом бочних носећих стубова и спојем типа „ластин реп" на апсиди. Посебну декоративну обраду резбом имају западна и северна врата. Унутрашњост је подељена преградом на припрату и наос, док је олтар одвојен иконостасом. Изглед цркве измењен је почетком XX в. просторним скраћењем и заменом кровне конструкције, као и уклањањeм хора изнад припрате.У новије време црква се реконструише према претпостављеном првобитном архитектонском концепту. Иконостас цркве осликао је 1828. зограф Константин који је у овом периоду радио низ иконостаса за цркве брвнаре. Његови делови смештени су данас у црквену ризницу и музеј у новом парохијском дому, коју сачињава богата збирка икона из XIX в. Међу њима су и радови Јеремије Поповића, Николе Јовановића, Илије Петровића и Ватрослава Бековића. Део ризнице чине и иконе са иконостаса који је осликао Јован Стергевић (Јања Молер), као и једна икона Алексија Лазовића. Уз богати књишки фонд, међу сачуваним богослужбеним предметима је и велики престони крст с дуборезом Хаџи Рувима Нешковића, приложен цркви 1800. Поред цркве брвнаре 1888. подигнут је једнобродни храм Св. пророка Илије са пространом куполом, изграђен према пројекту Светозара Ивачковића у духу српско-византијског стила. Фреске у храму рад су Андреја Биценка и Милована Арсића, а иконостас је осликао Војин Штих (1909).

Ирена Ћировић; Радован Пилиповић

ЛИТЕРАТУРА: Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, 2, Бг 1973; С. Мојсиловић, М. Ивановић, „Црква брвнара у Вранићу", ГМГБ, 1979, 26; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791–1848, Бг 1986; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)