ВУЧКОВИЋ, Радован

ВУЧКОВИЋ, Радован, историчар књижевности, универзитетски професор, прозни писац (Тријебине код Сјенице, 1. XI 1935). Филозофски факултет завршио у Сарајеву (1960). По дипломирању изабран за асистента за књижевност XX в., a докторирао на теми „Наша књижевнa критика и Андрићево књижевно дело" (1965). У више наврата користио студијске боравке и предавао у иностранству (Беч, Минхен, Берлин). У звање доцента изабран је 1968, а за редовног професора 1978. За ванредног члана АНУБиХ биран је 1984, за редовног члана АНУРС 1997. По избијању рата крајем 1993. напустио Сарајево и прешао у Београд, у Институт за књижевност и уметност, гдје је биран за научног савјетника, те радио до 2000. У међувремену (1998--2005) био је гостујући професор на ФФ Пале. Првом књигом (Судбина критичара, Сар. 1968) експлицирао своје схватање критике као стваралачког чина који више подразумијева анализу дјела, а не суд о њему, што је потом и практично показао у пет књига под насловом Проблеми, писци и дела (Сар 1974, 1976, 1979, 1981, 1988). У његовом приступу књижевном дјелу подједнако долазе до изражаја и књижевна теорија, историја, критика и компаративистика. Посебно се бавио истраживањем модерних и авангардних процеса у српској и хрватској књижевност од посљедњих деценија XIX и првих деценија XX в., заузевши челно мјесто међу свим истраживачима бившег југословенског простора (Преображаји u преображeња, Сар. 1969; Поетика хрватског и српског експресионизма, Сар. 1979; Модерна драма, Сар. 1982; Авангардна поезија, Бл 1984; Модерна српска проза, Бг 1990; Српска авангардна проза, Бг 2000; У знаку традиције и авангарде, Бг 2004; Модерни роман двадесетог века, Ист. Сар. 2005; Војвођанска књижевна авангaрда, Зр 2006). Након докторске дисертације о Андрићу још интензивније се бави овим писцем (Велика синтеза, Сар. 1974; Иво Андрић -- личност и историја, Бг 2002; Андрић -- паралеле и рецепција, Бг 2006) и данас се сматра његовим највећим познаваоцем. За предсједника Управног одбора Андрићеве задужбине изабран је 2010. Белетристичка дјела В. одликују се класичним начином излагања, а од жанрова негује приповијетку (Жива гробница, Сар. 1990; Сарајевске ратне приче, Бг 1997; Приче сарајевских избјеглица, Бг 1998), роман (Збогом, Сарајево, Бг 1994; Жигосани, Бг 1995; Тумарања, Бг 1995; Смрт, буђење, Бг 2011); дневник (У невремену, Бг 2005) и путопис (Читање градова, Бг 2010). За научни рад добио је Шестоаприлску награду града Сарајева, Двадесетседмојулску награду БиХ, те „Свјетлост", „Ћамил Сијарић", „Лаза Костић", „Вук Филиповић", „Тодор Манојловић" и „Ђорђе Јовановић".

ДЕЛО: Живот и поезија Мубере Пашић, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Пејовић, „Радован Вучковић", Израз, 1975, 4--5; М. Иванишевић, „Модерна српска проза", Књижевност, 1991, 6; С. Пековић, „Андрић, историја и личност", СЗИА, 2003, 20; Зборник радова у част академика Радована Вучковића, Бл 2006.

Станислав Тутњевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)