ВИКЕНТИЈЕ (Јовановић Видак)

ВИКЕНТИЈЕ (Јовановић Видак), митрополит карловачки (Сремски Карловци, 10. II 1730 – Даљ, 18. II 1780). Служио као ђакон у Плашком и брзо напредовао до чина архимандрита. Администрирао пакрачком епархијом, а 1759. постао темишварски епископ. За карловачког митрополита једногласно је изабран на сабору 1774, у време када су српске привилегије биле озбиљно угрожене. Притисак власти огледао се у укидању неких манастира, тако да их у свакој епархији буде један или два, да буде највише седам епархија колико их је било у време патријарха Арсенија III, да се смањи број свештеника и монаха (у већим манастирима на 20, у мањим на 12). Укинуто је или спојено са оближњим 11 малих манастира (Хопово мало, Јазак, Обеда, Петковица, Дивша, Ремецко, Св. Ана, Бршљанац, Комоговина, Кусић и Базјаш) и три велика (Шемљуг, Партош и Ковин), а деценију касније укинуто је чак 738 католичких манастира. Извршена је редукција календара укидањем 28 празника, међу којима свих српских светаца изузев Св. Саве.

В. је извршио реорганизацију митрополије иако је био у процепу између народних потреба и ограничења која су наметале државне власти. Царица Марија Терезија донела је Уредбу о самоуправном уређењу Срба у Великокикиндском дистрикту и потврду о устројству српских школа у Банату. Та Уредба (Регуламент) из 1774. ишла је на руку римокатоличкој власти, због чега је изазвала огорчење и побуне, па је убрзо била повучена. Године 1777. издат је други Регуламент који је учинио неке исправке, али са истим тенденцијама, због чега је изазвао још веће огорчење. Забрањене су сахране у црквеној порти и унос у цркву покојника у отвореном ковчегу ради опела. Остали су само они манастири који су могли да од свога имања издржавају најмање осам монаха, а на сваког монаха морало је да буде по 40 рала земље. За скупљање прилога била је потребна дозвола државних власти. Одређен је састав од 75 личности црквено-народног сабора, чијем је заседању увек морао да присуствује царски комесар који није учествовао у догматским питањима и избору епископа и митрополита. Ако је избор епископа и митрополита једногласан, цар мора да га потврди, у супротном сам цар именује митрополита, што се касније догодило у случају Јосифа (Рајачића) и Германа (Анђелића). Други Регуламент је донет уз сагласност свих епископа, што је народ окренуло против епископа. У Новом Саду и Вршцу дошло је до побуне, народ је одбио да прими нафору од епископа Викентија (Поповића) оптуживши га за унију. Царица је позвала митрополита у Беч, где је он изнео низ тужби на рад власти и на недостатке Регуламента, тражио оснивање нових епархија и да се епископи не премештају, јер је то противно канонима. Указао је на то да Курцбекова штампарија у црквеним књигама протура неправославно учење. Влада је била збуњена енергичним протестом В., па је укорен с напоменом да он није световни поглавар Срба. Све примедбе испитивала је једна мешовита комисија и одбила их. Једино је успео у томе да се заплењене књиге из Русије ослободе и поделе црквама којима су биле намењене. Одбијен је и митрополитов предлог да свештеницима за грађанске кривице не суди грађански него црквени суд, као код католика и унијата. Задржан је институт црквено-народних сабора с правом избора митрополита, али је његова потврда зависила од царске милости. Рескриптом из 1779. митрополиту је одузета световна јурисдикција у световним стварима. Осим у питање организације, власт се мешала и у догматске ствари. Затражила је да се напише катихизис и тако спречи увоз катихизиса из Русије. Влада је предложила готов текст, али је Јован (Рајић) открио подвалу препознавши катихизис језуите Петра Канизија. Двор је оставио рок од 23 дана да Синод напише катихизис. Синод је позвао Јована (Рајића) да то уради обећавши му награду, коју на крају није добио. Рајићев катихизис спречио је унијаћење и био званични уџбеник веронауке све до катихизиса епископа Георгија (Летића).

Једина реакција на примедбе и предлоге В. била је Резолуција којом је 1777. укинута Илирска дворска депутација. Царица је 1779. издала Деклараторију, на основу које се управљало и владало у Карловачкој митрополији скоро цео један век. У рад епархија уведене су Конзисторије, у које су ушла и световна лица као пуноправни чланови. Протест митрополита В. је одбачен, те је морао да их прими и спроведе у живот.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грбић, Карловачко владичанство, Карловац I–II 1891, III 1893; Д. Руварац, „Српски народни сабор, одржан 1774. у Карловцима", Споменик СКА, 1929, 69, 2. разред; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг–Пг–Краг. 1996.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)