ВЕЗИЛИЋ, Алексије

ВЕЗИЛИЋ, Алексије, учитељ, књижевник (Стари Кер / Змајево, Бачка, 1753 – Нови Сад, 24. I 1792). Основну школу завршио у родном месту. Похађао гимнaзију у Новом Саду и Сегедину, а затим лицеј у Пешти и Будиму. Две године је провео у Осијеку као полазник учитељског семинара С. Вујановског (1780–1782). Након тога уписује права у Бечу. У јесен 1784. напушта студије и одлази у манастир Гргетег. Убрзо одустаје од намере да се замонаши. Објављује књигу упутстава за вођење званичне и приватне преписке Краткоје сочиненије о приватних и публичних делах (Беч 1785). Веома је цењен приватни учитељ немачког и латинског језика у Сремским Карловцима. Наименован је 1787. за проинспектора српских и румунских школа у Великоварадинском диштрикту. Следеће године објављује збирку песама Краткоје написаније о спокојној жизни (Беч 1788), која представља незаобилазно поглавље у проучавању књижевности српског класицизма. Због супротстављања „мисионарским" активностима унијатских свештеника, принудно је пензионисан (1791). Намера митрополита С. Стратимировића да га уведе у монашки чин и постави за архимандрита у Раковцу пропала је због противљења манастирске братије. Последње дане живота провео је у дому новосадског сенатора Д. Рацковића. В. спада у ред родоначелника српског класицизма. Његова збирка песама је била значајан узор за писце попут Стерије, који му је одао велико признање песмом Алексију Везилићу (1855).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Маринковић, „О Алексију Везилићу", Израз, 1966, 5; М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: класицизам, Бг 1979; С. Дамјанов, Апокрифна историја српске (пост)модерне, Бг 2008; М. Д. Стефановић, „Жива традиција српске лирике", у: А. Везилић, Краткоје написаније о спокојној жизни, Бг 2011.

Радослав Ераковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)