ВAKЦИНАЦИЈА

ВAKЦИНАЦИЈА (лат. vaccinus: крављи), поступак давања цепива, справљеног од ослабљених узрочника заразних болести, ради вештачког изазивања активног имунитета код осетљивих особа. Вакцина представља биолошки активан антиген, обично у течном раствору или колоидној суспензији. Може се направити од културе живих атенуисаних или мртвих организама, од инфективних агенaса који имају антигенске особине веома сличне онима које има сам узрочник болести против којег се спроводи вакцинисање, од пречишћених екстраката протеина или од генетски измењених варијација. Као облик имунизације, в. се најчешће спроводи парентерално (инјекцијом), понекад орално или интраназално. Сматра се да је још пре 1.000. п.н.е. у Кини вршена вариолизација здравих људи да би се створила заштита против великих богиња (вариоле), иако се на сто случајева јављао један смртни исход. Поступак се састојао од инокулације или удувавања кроз нос мале количине сасушеног секрета из везикуле великих богиња. Потом се овај поступак заштите од великих богиња пренео широм Азије дуж пута свиле. У Цариграду је 1713. супруга британског амбасадора у Турској, Мери Вортли Монтагју (Lady Mary Wortley Montagu, 1689–1762) прихватила да се она и њен трогодишњи син вариолизацијом заштите од великих богиња, а потом је утицала да се поступак уведе у Енглеску.

Ово је био модел за метод в., који је касније развио британски лекар Едвард Џенер (Edward Jenner, 1749–1823). Џенер је термин „вакцинација" користио за описивање свог метода инокулације лимфе крављих богиња особама у циљу њихове заштите од великих богиња. До ове идеје је дошао на основу запажања једног локалног фармера да млекарице које су преболеле кравље богиње не оболевају од великих богиња. Узрочници вариоле у то време нису били познати, али је Џенер на основу ових запажања поставио хипотезу да кравље богиње могу да превенирају велике богиње. Да би ту хипотезу тестирао, он је 1796. једном осмогодишњем дечаку инокулисао садржај промене на кожи млекарице оболеле од крављих богиња. После шест недеља, истом дечаку је инокулисао садржај пустуле оболелог од великих богиња. Дечак се није разболео. Џенер се сматра оцем имунизације и његово откриће је допринело да се постигне глобално искорењивање великих богиња. Од тада се у свету за вакцину против великих богиња користио вирус вакциније, који има иста антигена својства као вирулентни вирус великих богиња. Посебан значај у унапређењу метода в. има чувени француски бактериолог Луј Пастер (Louis Pasteur, 1822–1895), који је направио вакцину против антракса, као и против пилеће колере и беснила. Он је открио да инфицирање пилића ослабљеним сојем бактерија пружа заштиту против колере. Пастер је овим намерно ослабљеним изазивачима болести дао име вакцина, у знак поштовања према Џенеру. Тако је оригинално Џенерово значење речи „вакцинација" проширено на све облике имунизације против инфективних патогених клица. Поред Џенера, велики значај за ерадикацију великих богиња дао је др Павле Фење (1915–2010), који је 1968. произвео потпуно бактериолошки стерилну лиофилизирану вакцину против великих богиња. Осим тога, омогућио је брзо и масовно спровођење имунизације применом суве стерилисане вакцине за џет-инjектор. Направио је и вакцину против беснила нове технологије, са културе ћелија. Раних 70-их, у сарадњи са Бошком Поштићем, открива да интерферон превенира развој беснила. У време највећих епидемија вариоле путовао је широм света као званични консултант Светске здравствене организације (СЗО) и помагао да се реализује програм искорењивања вариоле. Последњи случај великих богиња забележен је у Сомалији 1987, а 1980. је СЗО прогласила да су велике богиње искорењене у свету.

У Србији се епидемија великих богиња појавила почетком 1839. Др Карло Пацек је, у циљу њеног сузбијања, израдио правила за вакцинисање становништва, које је требало да изведу лекари Санитетског одељења, чији је он био начелник. Закон о обавезној в. становништва против вариоле у Србији донет је 8. VII 1839, у време велике политичке нестабилности, изазване крајем прве владавине кнеза Милоша, мада се ово прeвентивно средство користило још од 1801. В. је вршена крављим богињама, али је лекара у Србији за вакцинисање око 650.000 становника било јако мало (свега шест–седам). У самом народу в. није била радо прихваћена, осим у случајевима када је претила опасност од епидемије. Да би се лакше спроводила и да би била прихваћена од што већег дела становништва, лекари су имали наредбу да прво вакцинишу децу (државних) службеника. Међутим, шест година касније, због и даље малог обухвата становника вакцином, пооштрен је „Пацеков закон" или Правила за калемљење богиња (из 1838). Неке од нових забрана односиле су се на забрану венчавања невакцинисаних лица, примања на занат шегрта или младића у школу или другу образовну установу уколико нису вакцинисани итд. Сама в. је ипак споро спровођена, да би тек од 1886, укидањем вакцинисања „с руке на руку", постепеним повећањем броја лекара и увођењем вакцинисања „куповном мајом", тј. анималном лимфом, из иностранства, обезбеђеном од стране др Михаила Мике Марковића (оца српске ратне хирургије), уследио бољи обухват становништва вакцином против великих богиња. Тако је почетком ХХ в. велика већина становника Србије на време, још у детињству, била вакцинисана против великих богиња, те су велике богиње постале права реткост. Међутим, у првој деценији XX в. овим се нису могле похвалити ни Отоманска Турска, али ни Аустроугарска царевина. Због тога је вариола почела да се појављује у Србији већ у првој години I светског рата, али је енергичним мерама српског војног санитета заустављена. Последња епидемија великих богиња у Србији била је 1972.

Посебан значај у превентивној медицини у Србији представља такође оснивање првог Пастеровог завода у Нишу (1900) и то само 12 година после париског. Његов допринос је огроман, првенствено због производње вакцина против вариоле и беснила. После 1928. у целој Краљевини СХС остао је активан само Пастеров завод у Новом Саду, који је до данас остао централна антирабична установа. Његов први директор, др Адолф Хемпт, аутор је чувене вакцине против беснила која носи његово име и која је била у употреби 1925–1989. Он је први у свету направио потпуно инактивисану (мртву) вакцину, која је била безбеднија за примену, те су је под Хемптовим именом постепено прихватиле многобројне европске земље, а из новосадског завода извозила се и у неке афричке земље. Треба споменути и др Милутина Ранковића, који je у Београд донео оригиналну културу BCG бацила и крајем 1926. направио прву вакцину против туберкулозе. Од 1927, захваљујући др Надежди Станојевић, у Србији започиње имунизација новорођене деце BCG вакцином против туберкулозе. Огромне су и заслуге др Добриле Шнајдер, која је 1930. произвела прву вакцину против дифтерије, а 1934. против тетануса, на бази анатоксина. Обавезна имунизација против великог кашља у Србији започиње 1959, захваљујући др Вери Спасојевић, која је произвела ову вакцину. Потом су у календар обавезне имунизације уведене вакцине против полиомијелитиса (1960), дифтерије, тетануса и великог кашља (тзв. ДТП вакцина – 1961, против дифтерије, тетануса и пертусиса), малих богиња (1971), малих богиња и паротитиса (1981), малих богиња, паротитиса и рубеле (1993), хепатитиса Б (2002) и обољења која изазива Haemophilus influenzae B (2006).

ИЗВОР: Ратни дневник М. М. Марковића, Архив САНУ.

ЛИТЕРАТУРА: В. Михајловић, Из историје санитета у обновљеној Србији: од 1804–1860, Бг 1951; Ратни дневник Светислава Барјактаровића, Бг 1987; F. Fenner, Smallpox and Its Eradication, Geneva 1988; В. Милојевић, Пастеров завод у Нишу 1900–1985, Ниш 1990; Д. Лалошевић, Др Адолф Хемпт и оснивање Пастеровог завода у Новом Саду, Н. Сад 2008; Ј. М. Ласт, Речник јавног здравља, Бг 2009; Б. Димитријевић, „Борба против великих богиња у обновљеној Србији", 30. тимочки медицински дани, За 2011.

Сандра Шипетић Грујичић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)