ВОДОЧА

ВОДОЧА, манастир у истоименом селу, 5 км од Струмице, са Богородичиним храмом, касније преименованим у храм Св. Леонтија. Храм је зидан у више фаза и представља комплекс од више објеката. Најстарији је источни део који потиче од ранохришћанске базилике. Непознати ктитор саградио је у XI в. крстообразну цркву са куполом. У XII в. порушена је олтарска апсида и саграђена велика крстообразна црква са куполом и апсидом, уклопљена у остатке ранохришћанске базилике, тако да је формиран јединствен простор. Доласком у српску власт манастир је обновљен, снабдевен имањима и постао седиште струмичког епископа, због тога названог водочки. Тада је са западне стране дозидана припрата ужа од брода двеју цркава, а са јужне стране предворје. Данило, епископ водочки, у друштву са бањским епископом Григоријем и вештацима решавао је 1376. спор око граница хиландарског имања у околини Струмице, „у дане благочастивог деспота Драгаша и брата му Костадина". После погибије Константина Драгаша (1395) манастир и епископија дошли су под јурисдикцију Охридског архиепископа, a касније цариградског патријарха. Оба храма су зидана ломљеним каменом и циглом на декоративан начин, јер је око прозора и врата опека зидана у виду ластиног репа, меандра или зубаца. Од два слоја живописа (XI и XIV в.) сачувани су само фрагменти. Старији живопис има сличности са живописом Св. Софије у Охриду, из XI в. Лик Св. Исавра скинут је са зида и изложен у Музеју града Струмице.

ИЗВОР: А. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Бг 1926.

ЛИТЕРАТУРА: К. Митајев, „Црквата при село Водоча", Македонски преглед, 1926, 1929; Ђ. Радојичић, „Прилог историји Велбушке и Струмичке епископије", Ж. Татић, „Два остатка византијске архитектуре у Струмичком крају", ГСНД, 1928, 3; М. Јовановић, „О Водочи и Вељуси после конзерваторских радова", Зборник на Штипскиот Народен музеј, 1959, 1.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)