Вргањ

Вргањ, медведара (Boletus edulis), гљива, печурка из раздела Basidiomycota, класе Аgaricomycetes и породице Boletaceae. Име в. се често користи и за сличне или сродне врсте гљива, али и као опште име за све врсте из рода Boletus. Шешир јој је у младости полулоптаст, касније буде 5--20, ретко и до 30 цм у пречнику, светло до тамно смеђ, фино баршунасте површине. Са доње стране шешира су густе цевчице чија је површина у младости бела, а касније кремсивкасте, жућкасте и на крају зеленкасте боје. Дршка је дебела, чврста и пуна, 5--15, ретко и до 20 цм, дугачка, прљавобеле до светлосмеђе боје. В. образује симбиозу на корењу шумског дрвећа због чега га није могуће комерцијално узгајати у вештачким условима изван шуме. В. је широко распрострањена врста која расте у Европи, северној Африци, Азији и Северној Америци, у четинарским и листопадним шумама. Унета је из Европе у друге делове света. У Србији је честа врста која се јавља током лета и јесени у разним типовима шума. Месо гљиве је бело, изузетно пријатног и карактеристичног мириса и укуса. Спада у изузетно квалитетне јестиве гљиве. В. се сакупља у великим количинама за исхрану, прераду и трговину, поготово у јужним, централним и западним крајевима наше земље, а Србија је један од већих светских извозника свежих и сушених в. Због претеране експлоатације од последње деценије XX в., в. је у Србији обухваћен прописима о заштити и контроли промета шумских врста гљива. Јединствени мирис и укус не губи се ни након сушења и припрема се у облику различитих јела или супа. У њему има мало масти и шећера, много протеина, слободних аминокиселина, минерала и витамина. Такође, у в. има биоактивних супстанци које имају стимулативно или антимикробно дејство које подиже имунитет, као и супстанци које имају антиоксидативна својства. Стога је коришћење в. у исхрани врло здраво и пожељно. У Србији постоје врло сродне врсте, које се разликују углавном и највише по боји, екологији и станишту где расту. То су црни в. (B. aereus) који је нешто чешћи под храстовим шумама, има тамнију дршку и мркосмеђи, готово црни шешир; затим летњи или распуцали в. (Boletus reticulatus) који расте такође у листопадним шумама и светлије је смеђе боје као и боров в. (Boletus pinophilus) који претежно расте у боровим шумама планинских предела и којем је боја шешира тамносмеђа са винско црвеном нијансом. Све ове врсте су јестиве и изврсног квалитета, тако да чак и ако се помешају, нема опасности од тровања, па се све у сушеном стању продају као в. Једина врста рода Boletus која је отровна је лудара (B. satanas). Међутим она је релативно ретка, мирис јој је веома непријатан и површина пора испод шешира је упадљиве карминцрвене боје.

ЛИТЕРАТУРА: К. Благаић, Гљиве наших крајева, Зг 1931; Ј. Breitenbach, F. Кränzlin, „Pilze der Schweiz", 3, Мykologia, Lucerne 1991.

Б. Иванчевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)