ВЕЛИКОКИКИНДСКИ ДИШТРИКТ

ВЕЛИКОКИКИНДСКИ ДИШТРИКТ, округ, самоуправна територија српског народа у Аустријској царевини, у њеном угарском делу, који је настао Привилегијом царице Марије Терезије 1774. и трајао до 1876. Био је намењен Србима, бившим граничарима из Потиске и Поморишке војне границе, који су се после укидања тих граница 1750–1751. иселили у Северни Банат и ушли у састав Банатске националне милиције. Диштрикт се састојао од Велике Кикинде и девет села: Меленаца, Мокрина, Врањева, Кумана, Башаида, Карлова, Крстура, Јозепова и Тараша. Привилегију за Диштрикт издејствовали су Ђорђе Тиганић, Јован Пајдак и Димитрије Бугарски по узору на сличну Привилегију Потиског диштрикта из 1751. Најважнија одредба те Привилегије била је она која је становницима Диштрикта гарантовала „да никад не могу бити продани, заложени или отуђени", попут других поданика, па иако Банат буде провинцијализован и предат Угарској. Становници Диштрикта су признати за власнике земљишта у атарима својих насеља, које је сврстано у другу класу уз главарину од 6,5 форинти и 20 крајцара пореза од јутра оранице и ливаде, а без давања работе, подвоза и уконачења војске („квартира"). Десетину су давали у новцу, паушално, 9.000 форинти годишње. За тзв. регална права (меснице, крчме), која су доносила значајне приходе општинама, плаћали су 6.000 форинти годишње, за суваче по 6 форинти, а за казане 8 форинти. Право насељавања људи са стране остављено је Диштрикту који је, иначе, био потчињен Банатској администрацији у Темишвару. Становницима Диштрикта су на коришћење, бесплатно или уз мале дажбине, уступљени ритови, баре и мочваре. Загарантовано је слободно исповедање вере, а Кикинда је проглашена за коморску варош са годишњим вашарима и пијачним данима. У њој је био Магистрат Диштрикта као орган самоуправе, а уједно и као суд са главним бировом на челу, бираним сваке треће године, десет доживотних присежника и синдиком као правним лицем. На челу општина били су бирови и присежници, бирани на годину дана. Поврх свих њих, држава је именовала комесара Диштрикта. Другу Привилегију Диштрикт је добио од цара Франца I године 1817. Привилегијална суштина Диштрикта остала је непромењена, осим што је извршено његово јаче потчињавање Тамишкој жупанији и усаглашавање са законима Угарске. Због својих привилегија Диштрикт је био привлачан за становништво, о чему сведоче подаци о његовом порасту, који је у току првих 85 година изгледао овако: године 1778 – 11.800 душа, 1825 – 39.900, 1839 – 42.500, 1863 – 53.990, а 1871 – 62.209 душа или преко пет пута више него у време његовог настанка. Земљиште Диштрикта било је подељено у три категорије. Прву је чинила стара, односно сесионална земља, у којој је цео посед износио 24 јутра оранице, 6 јутара ливаде, 3 јутра пашњака и 1 јутро кућног места -- свега 34 јутра; ње је у целом Диштрикту било 58.500 јутара. Другу категорију чиниле су пустаре које су издаване у закуп трговцима стоке и општинама, а представљале су солидну основу за сточарство. Трећу је чинила залишна, резервна земља или иберланд који је у почетку износио 123.000 јутара, односно два пута више од сесионално-баштинске земље. Иберланд је номинално био власништво Коморе, али су га општине користиле бесплатно или уз минималну накнаду, делећи га у почетку на породице сваке три, а касније сваких десет година. Реч је о ритском, мочварном и шикаром обраслом земљишту које се могло на разне начине користити и бити добар извор прихода становника Диштрикта. Али, то земљиште било је извор жестоких сукоба између богатијих, окупљених око диштриктске и општинских власти, и сиромашнијих, подаље од тих власти. Богатији су настојали да се иберланд дели што ређе или да деобе престану и да земља пређе у њихов посед, док су се сиромашнији томе противили. Тако се створио фронт деобаша и недеобаша (карбонара и фактора), чија је међусобна борба стално потресала Диштрикт, а у време Револуције 1848. довела до побуне сиромашнијих, до пљачке и убистава чланова Магистрата и општина, до паљења њихових кућа и салаша, до праве аграрне револуције, до интервенције војске, убијања побуњеника и извођења пред суд масе њених учесника, али и до заоштравања националних супротности у Банату и целој Војводини, тим више што је побуну угушила војска мађарске владе па је одговорност пала на њу.

Кад је у току пролећа и лета 1848. дошло до српско-мађарског рата, Диштрикт је постао једно од његових попришта. Српска војска је средином октобра ушла у Кикинду, али се није одржала у њој, иако ју је народ одушевљено дочекао и одазвао се у добровољце. Мађарска војска је, потом, завела терор и стрељала 70 кикиндских Срба. Кад је јануара и фебруара 1849. отпочела офанзива српске војске у Банату, Кикинда и цео Диштрикт били су ослобођени, а у њима створени окружни и сеоски народни одбори, те два добровољачка батаљона који су се борили у 27 битака, показали изузетно јунаштво и претрпели велике губитке. Из тог рата Диштрикт је изашао тешко погођен. Посебно су пострадали Кикинда, Тараш и Башаид. Обнова је ишла тешко и поново уз социјалне борбе, а потом и због мешања мађарске владе која је настојала да укине Диштрикт као самоуправну српску територију, до чега је и дошло у лето 1876. После тога, 1881. дошло је до откупа 100.000 јутара иберланда и регалних права од Коморе за 4.416.430 форинти. Тим чином је В. д. сишао са историјске позорнице.

ЛИТЕРАТУРА: А. Стојачковић, Питање Великокикиндског диштрикта са државноправног гледишта, Будим 1868; В. Стајић, Великокикиндски диштрикт 1776–1876, Н. Сад 1950; М. Рајков, „Документи о револуцији 1848–49. у Великокикиндском диштрикту", ЗМСИ, 1975, 11; С. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији (1789–1849), Ср. Карловци 2000; Т. Коканов, „Регеста докумената о Револуцији 1848–1849. године", Споменик САНУ, 2007, 15; В. Ђ. Крестић, „Нови подаци о историји Револуције 1848--1849. године", Споменик САНУ, 2007, 15.

Славко Гавриловић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)