ВУЈАНОВИЋ, Божидар

ВУЈАНОВИЋ, Божидар, механичар, универзитетски професор (Смедерево, 8. IX 1930). Завршио је Природно-математички факултет, групу за механику, у Београду, где је 1963. одбранио докторску дисертацију Геометризација кретања и поремећаја неконзервативних динамичких система (Бг 1964). Од 1964. је доцент на Машинском факултету у Новом Саду где је прошао сва наставничка звања и 1972. изабран за редовног професора. У периоду 1967--1969. био је придружени истраживач на Универзитету у Кентакију (Лексингтон, САД). Био је 1977. гостујући професор на Универзитету Цукуба у Јапану, где је радио у Институту за електронику и информације, а 1984. на Вандербилт универзитету у Нешвилу (САД), на Институту за машинску технику и материјале, где је осим истраживања држао курс из Оптималног управљања динамичким системима. Аутор је монографија: и S. Е. Јones, Variational Мethods in Nonconservative Phenomena, London -- New York 1989; и T. М. Аtanackovic, Аn Introduction to Мodern Variational Techniques in Мechanics and Engineering, Boston--Basel--Berlin 2004. За дописног члана ВАНУ изабран 1990, САНУ 1991, а за редовног члана САНУ 2000. Од 2009. је инострани члан Торинске академије наука. Научна делатност В. односи се на неколико области савремене теоријске и примењене, аналитичке механике: геометризација кретања неконзервативних динамичких система; варијациони принципи механике погодни за проучавање неповратних динамичких процеса; уопштење Хамилтон-Јакобијеве методе у конзервативној и неконзервативној механици; варијационо описивање нелинеарних, нестационарних термичких процеса; студија закона конзервације динамичких ситема са коначним бројем степени слободе и др. Значајни резултати В., који су се први пут појавили у светској литератури су: а) Проширење Теореме Еми Нетер, тачније Инверзна теорема Нетер. В. је први показао како се долази до инфинитезималних трансформација које остављају инваријантним акциони интеграл. Његови први радови односили су се на динамичке системе са простим неконзервативним елементима. Касније је ова теорема проширена на чисто неконзервативне динамичке системе и на системе који садрже више изводе (Ђорђе Ђукић), а данас се користе у проналажењу закона конзервације динамичких система који у себи садрже дисипативне чланове са фракционим изводима (Бранислав Бачлић). б) Проширење Хамилтон-Јакобијеве методе на неконзервативне динамичке системе. В. је увео тзв. метод поља генералисаног импулса помоћу којег се могу проучавати динамички системи који у себи садрже неконзервативне чланове. У овој методи претпоставља се да се један генералисани импулс може сматрати као поље које зависи од генералисаних координата, времена и осталих генералисаних импулса. Тако се долази до једне квазилинеарне парцијалне диференцијалне једначине. Ако смо у стању да нађемо комплетно решење ове једначине, решење полазног проблема се добија без икакве накнадне интеграције. Ова метода је примењена на бројне нелинеарне осцилације са једним степеном слободе. в) Варијациони принцип са некомутативним варијацијама. В. је у варијационом принципу Хамилтоновог типа претпоставио да извод варијације није једнак са варијацијом извода, него да ова релација садржи у себи неконзервативне елементе тј. представља меру неконзервативности динамичког система. Показало се да се применом директних метода варијационог рачуна могу добити веома поуздана решења како линеарних тако и нелинеарних проблема са коначним и бесконачним бројем степени слободе. г) Варијациони принцип са ишчезавајућим параметром. В. је успео да нађе тачну Лагранжеву функцију, за генералисану теорију простирања топлоте. Решио је бројне проблеме провођења топлоте како линеарног тако и нелинеарног карактера. Са Ђ. Ђукићем овај принцип је успешно примењен на теорију струјања флуида. Најважнији резултати В. објављени су у бројним радовима од којих наводимо: „A group variational method for finding first integrals of dynamical systems", International Journal of Non-Linear Mechanics, 1970, 5; „An approach to linear and nonlinear heat transfer using a Lagrangian", American Institute of Aeronautics and Astronautics (AIAAJournal), 1971, 9; „A field method and its applications to the theory of vibrations", International Journal of Non-Linear Mechanics, 1984, 19. Резултати научног рада В. привукли су пажњу истраживачких центара који се баве сличном проблематиком, тако да је он одржао бројна предавања по позиву: Универзитет у Питсбургу (1968), Чехословачка академија наука, Праг (1971), Кингс колеџ, Лондон (1972), Технички универзитет у Будимпешти (1975), Математички институт и Универзитет у Торину (1977), Универзитет у Фиренци (1977), Токију (1978), Кјоту (1978), Хирошими (1978). Одржао је серију предавања у Интернационалном центру за теоријску и примењену механику CISМ, Удине (Италија) и на Универзитету у Мадриду (1988). Добитник је Октобарске награде Града Новог Сада за науку (1970), Златне плакете, плакете „Аntico Sigillio della Cita di Torino del Sec. XVIII" града Торина за успешну вишегодишњу сарадњу Катедре за механику и Института „Ј. Л. Лагранж" у Торину (1983). Од Удружења универзитетских професора и научника Србије добио је Награду за животно дело (1997). Добитник је Светосавске повеље града Смедерева за 2009.

ИЗВОРИ: Архива ФТН у Новом Саду; Архива САНУ.

Т. Атанацковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)