ВОЗУЋА

ВОЗУЋА, село у средњем делу Босне, у Федерацији БиХ, у општини Завидовићи, смештено у долини реке Криваје, десне притоке Босне. Око 20 км југоисточно од општинског центра, изграђено је на десној обали реке, на висини од око 280 м. Кроз село пролази пут Завидовићи--Олово. Током послератног периода број становника нагло расте. Године 1948. имало је 966, а 1991. 1.948 становника (67% Срба и 30,6% Муслимана). Насеље је збијеног типа и пружа се дуж долине. У њему се налазе основна школа, задружни дом, месна канцеларија и неколико продавница.

И. Зекановић

У В. се налази манастир са црквом посвећеном Богородичином Покрову. По предању основао га је краљ Драгутин у XIV в. Првобитно, црква је била посвећена Св. Николи. Први пут се помиње 1617, када је настојањем проигумана Висариона преписивач Петар забиљежио да је у Храму Св. Николе „зовому Возућа" преписао љествицу. У В. је 1622. „расодер" Илија, при игуману Серафиону, писао требник, а калуђер Захарије Возућанин је 1628. у селу Детлаку (околина Дервенте) преписао молитвеник. Монаси су напустили манастир након аустријско-турског рата 1690. Црква је обновљена између 1856. и 1859. Натпис уклесан изнад западних врата помиње обновитеље и неимара Јосифа Максимова из Буковице. Прву школу у В. основао је свештеник Серафион Стакић 1851, а 1858. поред цркве подигнута је школска зграда. Тодор Станић Грачанић је послије 1859. насликао за В. иконе Христа, Богородице, Св. Тројице и Благовијести. Звоник из 1894. уклоњен је приликом конзерваторских радова у новије вријеме. Црква је, судећи према архитектонским одликама, саграђена у другој половини XVI в. Једнобродна је, са споља петостраном а изнутра полукружном апсидом, припратом, куполом ослоњеном на пиластре и са правоугаоним пијевницама. Западни травеј и припрата ужи су од поткуполног простора. Лучно завршени прозори и портал украшени су једноставном профилацијом, а тамбур, коцкасто постоље куполе и апсида слијепим аркадама. У поду од камених плоча из XIX в. сачуван је шестоугаони амвон од разнобојног мермера. Фреске у цркви нису сачуване, премда су трагови живописа били видљиви крајем XIX в. Храм је оштећен бомбардовањем у јесен 1995, послије чега је поново напуштен. Обновљен је 2007/08.

Љ. Шево

ЛИТЕРАТУРА: В. Скакић, „О манастиру Возућој", Дабробосански источник, 1889, 21; М. Филиповић, Манастир Возућа, Ск 1940; В. Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; З. Кајмаковић, „Око датације православних манастира у сјевероисточној Босни са посебним освртом на Папраћу", НС, 1973, 13; М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства XVI--XVII век, Бг -- Н. Сад -- Пр 1991; Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)