ВОЗУЋА

ВОЗУЋА, село у средњем делу Босне, у Федерацији БиХ, у општини Завидовићи, смештено у долини реке Криваје, десне притоке Босне. Око 20 км југоисточно од општинског центра, изграђено је на десној обали реке, на висини од око 280 м. Кроз село пролази пут Завидовићи–Олово. Током послератног периода број становника нагло расте. Године 1948. имало је 966, а 1991. 1.948 становника (67% Срба и 30,6% Муслимана). Насеље је збијеног типа и пружа се дуж долине. У њему се налазе основна школа, задружни дом, месна канцеларија и неколико продавница.

Игор Зекановић

У В. се налази манастир са црквом посвећеном Богородичином Покрову. По предању основао га је краљ Драгутин у XIV в. Првобитно, црква је била посвећена Св. Николи. Први пут се помиње 1617, када је настојањем проигумана Висариона преписивач Петар забиљежио да је у Храму Св. Николе „зовому Возућа" преписао љествицу. У В. је 1622. „расодер" Илија, при игуману Серафиону, писао требник, а калуђер Захарије Возућанин је 1628. у селу Детлаку (околина Дервенте) преписао молитвеник. Монаси су напустили манастир након аустријско-турског рата 1690. Црква је обновљена између 1856. и 1859. Натпис уклесан изнад западних врата помиње обновитеље и неимара Јосифа Максимова из Буковице. Прву школу у В. основао је свештеник Серафион Стакић 1851, а 1858. поред цркве подигнута је школска зграда. Тодор Станић Грачанић је послије 1859. насликао за В. иконе Христа, Богородице, Св. Тројице и Благовијести. Звоник из 1894. уклоњен је приликом конзерваторских радова у новије вријеме. Црква је, судећи према архитектонским одликама, саграђена у другој половини XVI в. Једнобродна је, са споља петостраном а изнутра полукружном апсидом, припратом, куполом ослоњеном на пиластре и са правоугаоним пијевницама. Западни травеј и припрата ужи су од поткуполног простора. Лучно завршени прозори и портал украшени су једноставном профилацијом, а тамбур, коцкасто постоље куполе и апсида слијепим аркадама. У поду од камених плоча из XIX в. сачуван је шестоугаони амвон од разнобојног мермера. Фреске у цркви нису сачуване, премда су трагови живописа били видљиви крајем XIX в. Храм је оштећен бомбардовањем у јесен 1995, послије чега је поново напуштен. Обновљен је 2007/08.

Љиљана Шево

ЛИТЕРАТУРА: В. Скакић, „О манастиру Возућој", Дабробосански источник, 1889, 21; М. Филиповић, Манастир Возућа, Ск 1940; В. Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Бг 1950; З. Кајмаковић, „Око датације православних манастира у сјевероисточној Босни са посебним освртом на Папраћу", НС, 1973, 13; М. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства XVI–XVII век, Бг – Н. Сад – Пр 1991; Становништво БиХ, народносни састав по насељима, Зг 1995.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)