ВОЈНОВИЋ, Лазар

ВОЈНОВИЋ, Лазар, правник, професор (Сремска Митровица, 1785 -- Београд, 26. II 1813). Гимназију учио у Сремским Карловцима, а тзв. филозофију, тј. седми и осми разред гимназије у Пешти, где је завршио и Правни факултет 1808. Одмах потом отишао је у Србију, где се ставио на располагање устаницима. У Србији је најпре био секретар -- писар код Милана Обреновића, команданта Рудничке нахије и полубрата Милоша Обреновића, у Чачку и Ужицу. С Миланом Обреновићем био је у Букурешту и Влашкој. Вук Караџић вели да су га Младен Миловановић и Карађорђе поткупили када је Карађорђу, који се тада налазио у Лозници, донео из Букурешта писма и поруке од Милана Обреновића, како би га издао. Наводна издаја састојала се у преношењу вести како Милан Обреновић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Јаков Ненадовић раде против Карађорђа, настојећи да му ограниче власт. По повратку В. у Букурешт, био је осумњичен за покушај тровања Милана Обреновића. Све то Лазар Арсенијевић Баталака одлучно оповргава. Био је васпитач старијег Карађорђевог сина, Алексија. Карађорђе га је користио и за дипломатске мисије, покушавајући да његовим посредовањем дође у везу с Французима како би добио помоћ Наполеона, који је у то време био пријатељ Турске. Наставу на Великој школи преузео је 1810. Како су на Великој школи наставници предавања држали тако што су ученицима читали унапред написане лекције, а ови их записивали, од В. је остао рукопис предавања Наставленија права державнога (Бг 1980) за који је извесно да му је он аутор. За рукопис Всеопште гражданско землеописаније -- географија (Бг 1954) преовлађује мишљење да му је, исто тако, аутор В., али постоји и мишљење да је у његовом састављању учествовао и Миљко Радоњић, наставник на Великој школи, пре него што је почетком 1811. постао попечитељ иностраних дела. Као наставник Велике школе био је код ђака поштован и вољен, а осим српског одлично је знао латински и немачки језик. Почетком јануара 1812, на изричиту вождову заповест, био је отпуштен из службе. Умро је крајем марта исте године и био сахрањен код старе Саборне цркве у Београду. Као већина учених Срба који су из Војводине прешли у Србију, сматран је за великог противника руског утицаја у Србији. Како је Милан Обреновић био главни заступник руске политике у Србији, Андра Гавриловић сматра да је у томе „главни извор причању које га обремењава смрћу једнога од највиђенијих људи тога времена".

ЛИТЕРАТУРА: Л. Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, I, Бг 1898; А. Гавриловић, Београдска Велика школа 1808--1813. Листак из историје ослобођења Србије, Бг 1902; Д. Ђ. Денковић, „Развој наставе Управног права", Универзитет данас, 1967, 7; В. С. Караџић, Историјски списи (прир. Р. Самарџић), Бг 1985; Р. Љушић, „Од Велике школе до Лицеја (1808--1838)", Универзитет у Београду 1838--1988, Бг 1988; Љ. Кандић, Ј. Даниловић, Историја Правног факултета (1808--1905), I, Бг 1997; Б. Чекеринац, „Лазар Војновић -- скица за портрет професора Велике школе", Museum, 2004, 5.

Р. Марковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)