ВАСИЛИЈЕ (Јовановић) ОСТРОШКИ

ВАСИЛИЈЕ (Јовановић) ОСТРОШКИ, митрополит херцеговачки, светитељ (Мркоњићи, Попово поље, 28. XII 1610 – Острог, 29. IV 1671). Описменио се у манастиру Завали, а замонашио у Тврдошу где је постао архимандрит. Саветујући народ по Херцеговини да се чува прозелитизма, био је на мети поисламљених и поунијаћених сународника. Одлазио је на Цетиње, али га митрополит Мардарије није подржао у борби против унијата. Боравио је у Светој Гори и путовао у Русију. За епископа захумског и скендеријског хиротонисан је 1638. Убрзо је неки Саватије, преваривши султана, приграбио епархију, али је грешка исправљена 1642. Када је патријарх Гаврило 1651. спојио требињску и источно-херцеговачку епархију, В. је постао митрополит целе Херцеговине. Резиденцију у Тврдошу напустио је 1655. због монаха који су нагињали унији. Бежећи од Турака и унијата, боравио је по разним местима и коначно се сместио у пећини Горњег Острога, где је имао потребан мир за подвижништво. У пећини је формирао манастир, окупио братство и купио имање у околини. Обнављао је цркве и храбрио народ. Духовно одан Хиландару, обновио је 1671. пирг Св. Георгија. Сахрањен је испод црквице Ваведења Богородичиног коју је обновио усељењем у Острог. Седам година касније (1678) монаси су после седмодневног поста откопали гроб и пронашли свечево нетрулежно мирисно тело. Схвативши да га је Бог прославио ставили су тело у ковчег и пренели у цркву Ваведења, где и данас почива. Принудно је напуштао цркву тек неколико пута. Када је 1714. Нуман-паша харао Црном Гором монаси су закопали свечеве мошти ниже манастира крај реке Зете и следеће године су их вратили у манастир. Када је Омер-паша 1852. опколио Горњи манастир, војвода Мирко Петровић га је са 30 својих људи девет дана бранио и одбранио. Тада су свечеве мошти пренели на Цетиње и положили их у цркви Богородичиног рођења поред Св. Петра Цетињског, а следеће године поново су враћене на Острог. У рату 1876–1877. поново су свечеве мошти пренете на Цетиње и после годину дана свечано враћене на Острог. Тада су ковчег носили књаз Никола, четири војводе и српски књижевник Љуба Ненадовић. Фебруара 1942. Острог је бомбардован а монаси свечево тело пренесу у пећину у стени изнад манастирских конака, али је страх био неоснован, јер ниједна граната није пала на манастир нити је неко од монаха рањен. Последњи пут светац је напустио манастир 10–13. V 1996. када је ношен у Никшић, Требиње, Попово поље и Тврдош приликом обнове и освећења његове родне куће. Тада се на поклоњење слегло стотине хиљада побожних Срба из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Србије, патријарх Павле са епископима СПЦ и државни врх Републике Српске.

У XIX в. В. је фалсификатима приказан као унијат. Illiricum Sacrum (Венеција 1800) у VI тому доноси писмо којим В. и „његов брат" 1661. изјављују послушност папи и моле помоћ за Тврдош. Секретар конгрегације бележи да је писмо у име епископа В. донео тврдошки игуман Кирило. Августин Тајнер у II тому Vetera monumenta Slavorum (Зг 1875) објављује три документа: писмо папе Александра VII упућено В., којим потврђује да га прихвата и обећава помоћ, папино писмо дубровачком кнезу да помогне Тврдош, и писмо В. из 1671. папи Клименту X, којим поново потврђује верност папи. Епископ Никодим Милаш доказао је фалсификате оба тобожња писма В., која су писала два тврдошка монаха у сарадњи са једним фратром, без знања В. Нису оверени његовим печатом и потписом, него печатом Тврдоша. Прво тобожње писмо В. донело је манастиру крст и путир од папе, а друго ништа јер га је папин секретар бацио у архиву знајући да је лажно.

Још за живота сматран је свецем, а његове чудотворне мошти у Острошкој пећини мета су поклоничких путовања. Већ 1678. канонизован је и ушао у календар светих, а 1999. постао је заповедни празник, означен црвеним словима. Службу, штампану први пут 1861. у Београдском Србљаку митрополита Михаила, написао му је свргнути пећки патријарх Василије (Јовановић Бркић), а акатист прота Васо Ивошевић (1947). Прву икону Светог Василија урадио је иконописац Гаврило Димитријевић у Манастиру Морачи, 30 година после проглашења за свеца. О поштовању Св. Василија сведочи и заветни пост, седмицу пред његов празник, који је народ сам увео без црквене наредбе, називајући га „Недјеља Светог оца Василија". Св. Василије чини и данас чуда. Монаси су записали на стотине чуда, а монах Иринеј (Гавриловић, садашњи патријарх) средио их и објавио један део. Нека чуда записао је прота Васо Ивошевић. Архимандрит Јустин (Поповић) у свечевом житију такође је објавио део чуда (стр. 459–470). Много више чуда зна побожни народ који их препричава и казује широм православне васељене. Његовој успомени посвећено је неколико храмова и манастира у земљи и исељеништву: нпр. манастир В. О. у Бијељини, завршен је и освећен 2001, а у њему је седиште епископа зворничко-тузланског, који од рата 90-их година није у могућности да резидира у Тузли, седишту епархије; манастир В. О. у селу Црногорци код Врлике, основан с циљем да буде духовни центар Срба у Имотској Крајини, грађен је 1981–1988, али је већ 1991. миниран, потом обновљен, али с обзиром на то да нема изграђених конака, још увек нема братства, због чега до завршетка обнове остаје метох манастира Драговић. В. О. заступљен је у савременом црквеном живопису. Поштовање и култ, нарочито у Херцеговини и Црној Гори исказују се тако што се уз сваки помен његовог имена додаје усклик: „Слава му и милост!".

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг, I 1902, V 1925; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", Глас САНУ, 1980, 230.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Св. Василије Острошки – разјашњење једног питања из светитељевог живота, Дубр. 1913; Д. Калезић, Д. Берић, Свети Василије Острошки (Јовановић) у своме времену, Бг 1987; Ј. Сп. Поповић, Житија светих за април, Бг 1994; Црква, календар СПП за 2006.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)