ВУКАН
ВУКАН, владар, велики кнез и краљ Дукље, велики жупан (?, око средине XII в. -- ?, после 1209). Најстарији син Стефана Немање који га је поставио за удеоног кнеза и господара Дукље, Далмације и других крајева. Удеони кнез постао је крајем 1189. или крајем 1190. после гашења старе дукљанске династије и пошто је претходно Немања између 1183. и 1185. скршио отпор Византинаца и њихових присталица у византијској провинцији „Далмацији и Диоклитији". Прецизније у градовима: Дањ, Сард, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ и Бар, док Котор није пружао отпор. После битке на Морави (1190) и успостављања мира са Византијом, Немања је реорганизовао државу тако што је одредио за наследника средњег сина Стефана, ожењеног византијском принцезом, док је најстаријем сину В. предао на управу Зету, односно „Далмацију и Дукљу", као удеону кнежевину, а Захумље најмлађем сину Растку. В. је у својој области имао титулу „краља". Према натпису на цркви Св. Луке у Котору, црква је подигнута 1195. „за време господина Немање великог жупана и његовог сина Вукана, краља Дукље, Далмације, Травуније, Топлице и Хвосна". Врховни владар државе је Немања, док областима и жупама удеоне кнежевине господари В., са титулом краља коју су носили владари из старе дукљанске династије.
На државном сабору у Расу (25. III 1196) Немања је предао престо и врховну власт у држави млађем сину Стефану, а најстаријем сину В., поред удеоне кнежевине, дао је титулу „великог кнеза", па га је тиме у достојанству изједначио са великим жупаном, али не и у врховној власти. Немања је тада захтевао од В. да се покорава и да је послушан Стефану, а од Стефана да воли и да држи у почасти свог старијег брата. Све док је Немања био жив, између његових синова није дошло до сукоба, али је В. испољио потпуну самосталност већ 1197. Неколико докумената који су издати између 1197. и 1200. у Котору датирани су само владавином „краља" В. и његових которских кнезова, али не и владавином српског великог жупана Стефана Немањића.
У првој деценији своје владавине В. је обновио и учврстио државност Дукље и Далмације, која је била разорена стварањем истоимене византијске провинције у доба цара Манојла I Комнина. Велики кнез В., како гласи његова званична титула у Србији, а „краљ" Дукље и Далмације, имао је своју властелу, војску, приходе, потчињене кнезове и старешине по приморским градовима Зете, одржавао је везе са страним владарима и папом. Пошто је у приморским градовима живео знатан број католика, В. је иступао као њихов заштитник, а посебно као заштитник Барске архиепископије (надбискупије). Уочена је потреба да се среде црквене прилике, па је на В. посредовање, папа Иноћентије III послао своје легате. У присуству легата одржан је црквени сабор код Бара (1199), на којем је донето више одлука, с циљем да се отклоне уочене неправилности. Ближе контакте с папом Иноћентијем III успоставио је и велики жупан Стефан, обративши се с молбом папи да му пошаље краљевску круну. Папа је био спреман да то учини, али до крунисања није дошло због противљења угарског краља Емерика, којег је В. подстакао да се супротстави.
Почетком XIII в. сукоб између Немањиних синова постаје све видљивији. Када је Стефан Немањић на груб начин отерао своју жену Евдокију (1200. или 1201), ћерку византијског цара Алексија III, В. је бившој снахи указао пажњу и са почасном пратњом отпремио за Драч. Био је то јасан знак да је дошло до размимоилажења међу браћом, а сукоб је постао отворен већ 1201. У то време је велики жупан Стефан одузео В. град Котор и поставио свог кнеза, једног грађанина из Венеције који му се заклео на верност. В. је до тада успоставио сарадњу и склопио споразум са угарским краљем Емериком, по којем је требало да добије престо великог жупана, али и под условом да Србија дође под врховну власт угарског краља. Оружане борбе отпочеле су у пролеће 1202. па је В. уз помоћ угарских одреда и своје војске протерао Стефана из земље. Загосподаривши целом државом, он узима титулу великог жупана, па се у Вукановом јеванђељу саопштава да влада „српском земљом и зетском страном и поморским градовима и нижевским пределима". Угарски краљ је посредовао код папе да В. пошаље краљевску круну, али се папи није журило да то учини. Од тог времена и касније, после пружене угарске војне помоћи, у титулатурама угарских краљева редовно се помиње и Србија.
Са насталим променама нису били задовољни ни бан Кулин, ни бугарски цар Калојан, који је био у спору са Угарском око територија у Источној Србији. Калојан је са великом војском у лето 1203. опустошио источне делове Србије, запосевши Ниш са околином и наневши тежак ударац В., а потом је упао и у спорно подручје у Подунављу. Овим походом Калојан је пружио помоћ Стефану Немањићу који је почео постепено да потискује В. Борбе су вођене и 1204. али пошто је угарски краљ Емерик умро у јесен 1204, В. је изгубио подршку са те стране, па је пред крај године или почетком 1205. дошло до мира међу браћом. Између браће успостављени су слични односи какви су постојали пре избијања сукоба. Врховна власт у држави припала је великом жупану Стефану Немањићу, док је В. задржао своју удеону кнежевину, али без Топлице и Хвосна. О В. жени не зна се ништа, изузев да је с њом имао пет синова: Ђорђа, Стефана, Димитрија, Младена и Растка који је сахрањен у Студеници као монах Теодосије. В. је наследио син Ђорђе, који се са титулом „краља" помиње 1208, а Ђорђа млађи брат Стефан, ктитор манастира Мораче, што је допринело стабилизацији државности Зете.
ЛИТЕРАТУРА: Историја Црне Горе, II/1, Тг 1970; М. Благојевић, „Немањићи и државност Дукље -- Зете -- Црне Горе", ЗМСИ, 2011, 83.
Милош Благојевић
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)