ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА

ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА, црквена, источнохришћанска установа византијске цивилизације чији су мисионари обратили у хришћанство многе народе: Србе, Бугаре, Русе и друге Словене, као и Готе, Хазаре, Арабљане, Етиопљане, Јермене, Персијанце, Аваре, Грузијце, Нормане. Термин је начињен по угледу на титулу византијског цара, јер у „васељени" (насељени део земље) може да буде само један врховни владар – византијски цар, те један врховни поглавар православне цркве – патријарх цркве у Византији, који резидира као епископ у Константинопољу/Цариграду. Титулу васељенског патријарха није користио све док је трајала велика и моћна византијска држава, а смањивање државне територије погађало је В. п. Током Четвртог крсташког рата (1202–1204) Византија је заувек изгубила власт на десној обали Дунава, али патријарх настоји да своју власт прошири и ван смањене територије државе. После пада Цариграда 1204. својој титули званично додаје епитет „васељенски" (oijkoumenik"), иако ниједан канон то не подупире.

Хришћанство у Византији проповедао је, по предању, апостол Андрија, али је епископ у првим вековима био потчињен митрополиту Ираклиона у Тракији. Када је почетком IV в. на месту Византа цар Константин Велики изградио Константинополис и одредио га за престоницу царства, тј. други Рим, епископ града стекао је велику црквену и политичку важност. Ранг и јурисдикцију константинопољског (код словенских народа названог цариградског) патријарха одредили су Васељенски сабори. Други васељенски сабор (381) 3. каноном доделио му је првенство части одмах после Рима, тј. ранг другог епископа у хришћанском свету. Првенство подразумева једино право части (jus honoris), али не и право власти (jus potestas), које и даље у православном свету припада једино Васељенском сабору. Четврти Васељенски сабор (451) додао му је 28. каноном епархије Тракије, Мале Азије и Понта. Покушаj грчких теолога да натегнутим тумачењем 28. канона власт патријарха протегну над Једном, Светом, Саборном и Апостолском црквом, тј. над целом Православном црквом, није никада прихваћен. Његову власт над собом не признаје ниједан од источних патријараха.

Јурисдикција В. п. на Балканском полуострву ограничавала се на његов источни део, а западни део налазио се под јурисдикцијом Рима. Незадовољан што га римски епископ (папа) није подржао у борби против икона, цар Лав III одузео је 732. Балканско полуострво од Рима и потчинио га Цариграду. У XI в. под његову јурисдикцију осим Грка у византијском царству улазе и хришћани северне Африке, јужне Италије, Сицилије, Мале Азије, Балканског полуострва, Русије и територије данашње Румуније са преко 600 епархија. Расколом 1054. када се Рим одвојио, цариградски патријарх је добио ранг првог у православном свету, што је и данас. На западу је увек постојала жеља да се овлада Цариградом и преузме В. п., у ком циљу су склапане уније којим је признавана власт папе над Истоком. Када им је у Четвртом крсташком походу (1204) успело да освоје Цариград, седиште В. п. премештено је у Никеју, али је задржана титула цариградског и васељенског патријарха, а већ 1261. ослобођењем Цариграда патријарх се поново враћа у свој град. Јурисдикција се временом смањила формирањем аутокефалних помесних цркава код Бугара и Срба који су грчку јерархију заменили својом националном. Падом Цариграда 1453. под турску власт нестало је византијске државе, али је В. п. у Цариграду постојала и даље иако у турском ропству и оптерећена дажбинама. Каснија турска освајања помогла су јој чак да прошири јурисдикцију. Укидањем Пећке патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767), цариградски патријарх је успоставио јурисдикцију над српским простором и поставио грчке епископе. Изван његове власти остала је Српска црква у Аустријском царству, која му је признавала првенство части, као што је Карловачка митрополија имала признање како васељенског тако и осталих источних патријараха.

У времену турског ропства, не само у време освајања него и много пута касније, све до XX в., В. п. је претрпела велике штете рушењем и претварањем цркава и манастира у џамије, те конфискацијом имовине. В. п. је покушавала код турских власти да судским путем врати део имовине, па је правду потражила пред Европским судом за људска права. Турска је пред њим иначе изгубила много спорова, али се турска власт на те пресуде није освртала. Међутим, морала је да изврши пресуду суда у Стразбуру и врати В. п. историјско здање од дрвета на острву Бујукада у Мраморном мору у којем је деценијама било смештено сиротиште, те плати 20.000 евра судских трошкова. На ово је принуђена због тежње да буде примљена у ЕУ. Тренутно В. п. потражује још 23 непокретности: школе, цркве, манастире и припадајуће земљиште које се налази у Истанбулу или на оближњим острвима у Мраморном мору. Посебна неправда турских власти јесте затварање патријаршијског Теолошког факултета на острву Халки (турски: Хајбелијада) у Мраморном мору близу Истанбула. После једног и по века рада власти су га 1971. затвориле под изговором да држава мора да контролише рад приватних верских школа. У ствари, то је била последица заоштравања односа са Грчком пред војну интервенцију и поделу Кипра. Патријарх Вартоломеј је ово питање покренуо и изван граница Турске, што му радикални исламисти не опраштају, па су скупљали потписе за протеривање патријарха из Турске. С друге стране, Турска врши извесну уцену тражећи од Атине да повећа број наставника у Вишој школи „Џелал Бајар" у Комотинију, месту на североистоку Грчке где живи већина муслимана. Такође тражи да се отвори џамија у Атини, јединој европској престоници у којој муслимани немају где да клањају Алаху.

В. п. је 1928. предала Атинској архиепископији 49 епархија. Данас, осим Цариграда и епархија у Турској, има у својој јурисдикцији епархије у Додеканезу, Свету Гору, грчке исељенике у Северној и Јужној Америци, Европи и Аустралији, те неке украјинске и руске епархије у Европи и Америци, са око 5,5 милиона верника. Првенство части у православном свету остало је и даље у пуној важности. Пуна титула гласи: „Архиепископ Константинопоља, Новог Рима и Васељенски патријарх, Господин, Господин...", а седиште је у Цариграду, у делу који се зове Фанар. Синод сачињава 12 сталних и 14 изборних митрополита. Има Богословски факултет Часног крста у Бруклину (Њујорк) и Духовну академију која од 1997. ради при Патријаршијском и православном центру основаном 1966. у Шамбезију код Женеве. Задржала је многе од средњовековних титула и звања која су без значаја и функције. С обзиром на то да кроз историју сва четири источна патријарха (Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим) наступају сложно, није чудо што се у српској литератури понекад говори о „четири васељенске патријаршије".

Односи В. п. и Српске цркве. Пролазили су кроз разне фазе, често у зависности од политичке ситуације или личности патријарха. У односима В. п. са Српском црквом присутне су две тежње. Било је периода када је В. п. била доиста на висини свог задатка и свог имена. Тада је наступала без предрасуда, приступачна свим народима и језицима, као у време када су Кирило и Методије послати да проповедају словенским народима. Такође је В. п. примила просветитеља српског Св. Саву и помогла му у организовању Српске цркве, па је 1219. издала томос о самосталности Српске цркве, тј. Жичке архиепископије. С друге стране је било повремених или трајнијих неспоразума, као кад је 1232. патријарх Герман II у једном писму набројао савремене му православне народе: Грци, Етиопљани, Сирци, Иверци, Лази, Алани, Готи, Хазари, „небројене множине Руса и победама прослављено племе Бугара". Не помиње Србе и Румуне, иако су Срби вековима раније крштени и деценију и по раније добили сопствену црквену организацију.

До озбиљног разлаза дошло је 1346. после прогласа српског царства и патријаршије, али је то била државна политика која је на државном нивоу разрешена. Патријарх Калист по наговору цара Јована Кантакузина искључио је 1353. Српску цркву од осталих помесних православних цркава, али је деценију касније покушао измирење. Коначно измирење и повлачење одлуке о анатеми деспот Угљеша је остварио 1371. за своју област, а кнез Лазар 1375. за целу Српску цркву.

Нова ситуација настала је турским освајањем које је подједнако угрозило и српску и грчке цркве. У тој ситуацији Грци су се боље снашли познајући турску подмитљивост. Како се турска власт са југа ширила и смањивала српску државу, тако је Охридска архиепископија ширила своју власт преузимајући српске епархије и смањујући јурисдикцију српске цркве. То су правдали канонском праксом када у једној аутокефалној цркви настане нередовно стање, онда је друга дужна да уђе и заведе ред и поредак. Мешање Охридске архиепископије требало је да престане када су Турци заузели целу Србију, јер су се обе црквене организације нашле у истој држави. Како се то није десило, у Србији долази до покрета за ослобађање од охридске власти и успостављање српске патријаршије, која је замрла али није била укинута турским ропством. На чело акције стао је смедеревски митрополит Павле који 1528–1541. обнавља патријаршију и хиротонише српске епископе. Заузимањем Мехмед-паше Соколовића, Турци су Србима учинили уступке, па 1557. дозвољавају обнову Пећке патријаршије.

Обнова Српске цркве није наишла на добар пријем код В. п. Већ 1570. патријарх Митрофан III (1565–1572, 1579–1580) са својим синодом доноси одлуку о потчињавању Охридске, Пећке и Трновске цркве, али је то остало само на папиру. Патријарх Јеремија II (1572–1579, 1580–1584, 1587–1595) крајем XVI в. покушава да укине Пећку патријаршију сматрајући лошим што су својевремено све те цркве признате аутокефалним, те да је под Турцима настало повољно време да се оне поново потчине цариградском престолу. Одузимање независности Српске цркве значило је за Србе губитак последње линије у одбрани њихове народности.

Антиохијски патријарх Макарије (1648–1672) оспоравао је српском патријарху Гаврилу I (Рајићу) право на титулу патријараха, јер то могу само епископске катедре које су основали апостоли: Јерусалим, Антиохија, Александрија и Цариград. Тражио је од Руса да Гаврила титулишу само као архиепископа. Митрополит Пајсије из Газе тврдио је 1664. у Москви да пећки патријарх Максим Скопљанац није прави патријарх, јер није посвећен од васељенског патријарха него је звање купио од Турака. Сви патријарси морали су за своје берате да плате султану. Руси у оба случаја нису послушали Грке и оба поглавара српске цркве титулисани су као патријарси иако нижег ранга од источних. Васељенски патријарх Гаврило III (1702–1707) издао је 1702. окружницу свим православним хришћанима да пећки и охридски поглавари нису прави патријарси, забрањује да их таквима сматрају и прети анатемом ко се огреши о његово наређење. Ипак, деценију касније васељенски патријарх Јеремија III (1718–1726) стао је на страну српског патријарха Мојсеја (Рајовића) и протерао грчког монаха Тимотеја из манастира Ивирона, који је од Турака купио пећки патријаршијски трон и почео јурисдикцију.

Почетком XVIII в. В. п. напушта узвишену васељенску мисију и постаје испостава тесногрудог грчког шовинизма. Грци су тада православље изједначавали са јелинством, планирали су ослобађање Балкана од Турака и оснивање грчког царства (неојелинизам), нове Византије, у које осим грчких територија треба да уђу Србија, Бугарска, Влашка и Молдавија. Идеја обнове Византије била је у складу са „грчким пројектом" руског државника Потјомкина. В. п. постаје носилац „велике грчке идеје" са чисто политичким циљевима, а на том путу сметња су били словенски и румунски народи, а сметња би била уклоњена уколико се ти народи денационализују и грецизирају. Зато се по Бугарској и Јужној Србији / Македонији отварају грчке школе, насрће на словенске монахе у Светој Гори, спаљују словенске књиге, бришу српски натписи на живопису, забрањује се Србима слављење крсног имена. Словенске језике и словенско појање сматрали су варварским. Ученог српског монаха Дамаскина осудили су 1654. на Светој Гори и натерали га да сузних очију спали своје књиге, а њега окованог предали Турцима од којих се избавио тек када су Срби исплатили велики откуп. У једном запису непознати монах се жали: „Ох, беде од лукавог рода грчког". У јесен 1641. патријарх Пајсије је путовао у Цариград и једва успео да сачува патријаршију од Охридске архиепископије, која је поново покушала да је стави под своју јурисдикцију. Покрет неојелинизма довео је до сукоба Грка и негрчких припадника православне цркве у Турској. У Молдавији су наметнули грчке кнежеве, што је Грцима донело превагу и у молдавској јерархији. Грчке владике и свештеници снажно су укључени у грецизацију Молдаваца и Румуна. Ипак, Молдавци су се брзо освестили, па 1752. забрањују да Грци буду епископи у Молдавији. На предлог васељенског патријарха Самуила Ханцериса 1766. султан је укинуо Пећку патријаршију с образложењем да је то једини начин да се код Срба заведе поредак и онемогуће устанци у будућности. Поново су дошли епископи Грци, звани фанариоти, које српска историја памти по злу, јер почињу грецизација и беспоштедно експлоатисање српског народа. По укидању српске патријаршије Грци стално узнемирују Хиландар и отимају имања, српске књиге из манастира Св. Павла продају и избацују. Бацају у тамницу или предају Турцима монахе који бране свој језик и своје књиге.

Стварање српске митрополије у Београду 1830. и добијање самосталности 1878. подстакло је Бугаре да оснују Егзархију, која такође Србима није донела никакво добро. После анексије Босне и Херцеговине (1908) поново је дошло до затегнутих односа. У Београду је 1908. покренут лист La question Serbe (Српско питање), који је на француском језику обавештавао европску јавност о српској политици и правима српског народа. У једном броју лист је писао о праву Срба да васпоставе своју патријаршију, али је орган В. п. Ekllhsiastikhv Alhvqeia (Црквена истина) жустро реаговао и опорим тоном побијао да је Пећка патријаршија била заиста патријаршија и порицао Србима право да је васпоставе. Саму идеју о томе назвао је „нечувена дрскост" и „неуљудност" износећи многе неистине. Митрополит Димитрије (Павловић) дао је одговор у органу Архијерејског сабора Гласник Православне цркве у Краљевини Србији с опширним богословским и историјским доказима у корист Српске патријаршије и подсетио да В. п. не испуњава обећања која је дала о постављању српских архијереја по Јужној Србији / Македонији. Први светски рат прекинуо је дискусију, а у новим околностима после њега Срби су обновили своју патријаршију. У томосу којим је В. п. 1922. признала васпостављање српске патријаршије у образложењу је записано: „начин поступања нашли смо да је у сагласности више са црквеном икономијом (опортуношћу), него ли са прецизношћу канонског реда. Јер за унапређење које од помесних светих Божијих цркава на степен достојанства патријаршијског потребна је одлука Васељенских сабора, као што нам сведоче примери Отаца". Прихватањем оваквог гледишта постојале би само четири источне патријаршије (све четири грчке), а руска, српска, бугарска, јерменска, румунска биле би нижег ранга (архиепископије, митрополије).

Српска црква никада није оспоравала првенство части васељенског патријарха, а српски патријарх га помиње на свим богослужењима. Митрополит Михаило јој указује поштовање ословљавајући је са „Дична мајка велике Христове цркве" и „Узвишени престо Константинова града, од куда јарко светли истина, правда и величије православија". Многи од поглавара Српске цркве посетили су В. п. почевши од Св. Саве па до патријараха Германа и Павла.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Ружичић, Кратак историјски преглед узајамних одношаја између српске и грчко-цариградске цркве и њихових претставитеља првог времена њиховог познавања па до данас, Бг 1875; Н. Дучић, Васељенска патријаршија и српско црквено питање, Бг 1897; С. Тројицки, „Юрисдикция царьградского Патриарха в области диаспоры", Церковные ведомости, 1923, 11, 12, 17, 18; „О юрисдикции царьградского Патриарха вне границъ автокефальных церквей", Русская мисль, 1923, 7–8; „Папистичке тежње код Грка", Гласник СПП, 1936, 5–6; S. Runciman, The Great Church in captivity, Cambridge 1968; Ј. Зизиулас, „Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама", Теолошки погледи, 1998, 1–4; Р. Поповић, Православне помесне цркве, Бг 2004.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)