ВЕЛИКОКИКИНДСКИ ПРОГРАМ

ВЕЛИКОКИКИНДСКИ ПРОГРАМ, политички програм једне групе угледних грађана (тзв. нотабилитета) из 1884, који су се унутар Српске народне слободоумне странке противили Милетићевом програму. В. п. је настао као резултат незадовољства једне групе богатијих и угледнијих српских грађана Бечкеречким програмом Српске народне слободоумне странке, који је настао 1869. Та група српских политичара, коју су предводили познати правници Ника Максимовић и Светислав Касапиновић, била је једним делом из Јужне Угарске а другим из Хрватске и Славоније. Она је сматрала да у Бечкеречком програму има претераних захтева и да је због тога неостварљив па да га треба мењати. Посебно им је сметало то што се странка, по одредбама Бечкеречког програма, упустила у вођење тзв. велике политике, што није признавала ни Аустро-угарску (1867) ни Хрватско-угарску нагодбу (1868), што је одбијала да призна дуалистички систем, чиме се, сматрали су они, непотребно трошила, уместо да је сву пажњу посвећивала јачању српске народно-црквене аутономије. Незадовољство Бечкеречким програмом и политиком коју је водио С. Милетић дуго је тињало а повремено је и јавно исказивано отвореним сукобом који је изазвао Н. Максимовић. Проблем је био утолико већи што су против Српске народне слободоумне странке и Милетића у исто време, када је странка и изнутра почела да се растаче, били и српска и мађарска влада и патријаршијски двор из Сремских Карловаца. Сви они, сваки из сопствених интереса, желели су да се ослободе Милетића, да направе пукотину у странци, да је поцепају и оснују неку умерену странку са помирљивим програмом.

Политичари који су се сврстали у редове Н. Максимовића и С. Касапиновића у науци су познати под именом нотабилитети. Кад је настао, тај израз имао је ироничан и подругљив смисао али се, као такав, временом изгубио и у историографији се усталио за групу грађана истих идеолошко-политичких схватања и стремљења, који ће радити на радикалним променама Бечкеречког програма. Нотабилитети су дошли до уверења да због бројних неповољних околности (укидање Војне границе, склапање ревизије Хрватско-угарске нагодбе 1873, стабилизације дуалистичког система, Берлинског конгреса и неостварених очекивања у решавању Источног питања) продужетак државноправне опозиционе борбе против Аустрије и Угарске на линији Бечкеречког програма неће уродити плодом, а да ће Србима у целини нанети штету. Због тога су одлучили да напусте непопустљиво држање на народно-политичком пољу и да сву снагу усредсреде на послове народно-црквене аутономије, привреде и културе. Намера им је била да се на та три поља оснаже па да онда, у евентуалним повољнијим приликама, са већом снагом наставе прекинуту политичку и државноправну борбу. Српске нотабилитете, како из Хрватске тако и из Угарске, чинили су богатији слојеви грађанства, они којима је наставак опозиционе борбе више могао да штети него користи. Били су то махом богати адвокати, бољестојећи трговци, патријаршијском двору одани свештеници, крупнији земљишни поседници, виши и од владе зависни чиновници. То је био онај слој српског грађанства који се у потпуности прилагодио постојећем друштвено-економском и политичком систему и пре био спреман да ради на његовом учвршћењу него слабљењу.

Пре но што је обзнањен В. п. нотабилитети су се 24. и 25. III 1884. састали на једној конференцији у Будимпешти. Њу је организовао и сазвао Н. Максимовић. На конференцију је позвао своје истомишљенике из Угарске и Хрватске, оне за које је знао да су незадовољни Бечкеречким програмом и његовом државноправном опозиционом политиком. Ту су понудили програм који садржи четири тачке. Њиме су признали Аустро-угарску нагодбу из 1867, зак. чл. 44. из 1868. о равноправности народности, и 9. зак. чл. из године 1868. о народно-црквеној аутономији. У четвртој тачки је речено да ће се захтевати „санирање повреда народно-црквених аутономних права". Све четири тачке програма једногласно су прихваћене на Будимпештанској конференцији која је одлучила да се у Великој Кикинди, граду са највише српских становника, одржи велики збор бирача. Тај збор одржан је 25. IV 1884. Уз противљење неколико млађих људи (Ђоке Милосављевића, Јаше Томића, Лазе Нанчића и Мите Николића), нови програм је прихваћен огромном већином присутних. Максимовић и Касапиновић намеравали су да око новог програма и око листа Заставе, која се у том тренутку налазила у њиховим рукама, окупе истомишљенике и организују нову политичку странку која би се звала Српска народна странка. Међутим, тај њихов покушај није успео. У редовима Српске народне слободоумне странке наишли су на снажан отпор. Од мађарске владе нису добили подршку коју су очекивали, а њихову акцију није подржао ни патријарх Герман Анђелић, с којим су били у сукобу. Пошто нису успели да образују нову странку, српски нотабилитети из Угарске допринели су цепању Српске народне слободоумне странке на странку радикала и либерала. Иако у часу настајањa одбачене, идеје В. п. о напуштању државноправне опозиционе борбе живеле су у појединим срединама српског друштва до рата 1914. На подручју Хрватске и Славоније заступао их је Српски клуб у Хрватском сабору, до пада бана Куена Хедерварија 1903, тј. до оне политике која је означена као политика новог курса.

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Др Светислав Касапиновић, Пан. 1940; В. Ђ. Крестић, Р. Љушић, Програми и статути српских политичких странака до 1918. године, Бг 1991; В. Ђ. Крестић, Из историје Срба и српско-хрватских односа, Бг 1994.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)