ВИЗУЕЛНА УМЕТНОСТ

ВИЗУЕЛНА УМЕТНОСТ, облик уметничког изражавања који се у ХХ в. јавља у оквиру троделне поделе уметности на визуелне, аудитивне и перформативне. Почетна употреба термина односила се на „лепе уметности" – сликарство и скулптуру. Убрзо је, након јачања покрета уметности вештине и занатства (Arts and Crafts), значење термина в. у. проширено и на примењену уметност. Данас се в. у. односи на сликарство, скулптуру, графику, цртеж, керамику, дизајн (графички, модни, индустријски, ентеријерски, веб), фотографију, видео, филм и архитектуру. Дела в. у. реализована у тродимензионалној форми (скулптура, архитектура) чине подгрупу пластичких уметности. Делимично се односи и на перформативне уметности (нпр. позориште), као и на неке видове концептуалне уметности (перформанс, хепенинг, акције), иако су ове у својој суштини вишемедијске. У ширем смислу, дело в. у. је свако уметничко дело које је визибилно/видљиво и које се сагледава или реалним или уобразиљним виђењем. Сваки облик в. у. као начин комуникације користи визуелни језик, сачињен од визуелних, знаковних, значењских елемената који творе одређено значење, смисао, садржај или наратив уметничког дела. Свако дело в. у. поседује структурну целину или поредак на основу које је обликован визуелни значењски систем, уз помоћ линије, тачке, боје и облика који творе композицију дела. Они стварају појавност (визуелност) дела, било да је оно предметно, фигурално или апстрактно. Појавност (визуелност) дела се путем разумевања знаковног језика (семиотичке структуре) може „читати" – најпре перципирати, а потом разумети и тумачити. Значајан почетни допринос разумевању не само апстракције, него начелно и в. у., дао је Василиј Кандински у делима изворно написаним на немачком: О духовном у уметности: посебно у сликарству (Mинхен 1911) и Тачка и линија у равни (Минхен 1926).

У српској уметности ХХ в. зачеци појмовног разумевања в. у. могу се уочити у деловању авангардних покрета – Зенита и групе београдских надреалиста, у смислу њиховог повременог перформативног деловања, као и визуелних експеримената са уметничким техникама и нарушавањем граница између њих. Таква баштина авангардних деловања видљива је и у српској уметности од 60-их година ХХ в., посебно у окриљу неовангардних тенденција и концептуалне уметности. Јачањем мултимедијалних уметничких тенденција и убрзаним технолошким развојем средстава визуелног уметничког изражавања од средине 80-их година прошлог века, шири се и појам в. у. до мере до које у XXI в., и у српској култури, у потпуности потискује термин (појам) „ликовне уметности" („екранска слика", дигитална фотографија, дигитална уметност, инсталација и др.). С друге стране, у XXI в. в. у. подразумева конгломерат визуелних уметничких израза, у којем су нестале јасне границе између уметничких техника и дисциплина и у којем једна техника утиче на другу и трансформише је у нови визуелни, појмовно-значењски облик.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Арнхајм, Уметност и визуелно опажање, Бг 1971; N. Bryson, M. A. Holly, K. Moxey, Visual Theory: Painting and Interpretation, Oxford 1991; В. Кандински, О духовном у уметности, Бг 2004; К. Богдановић, Поетика визуелног, Бг 2005.

Лидија Мереник

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)