ВИНЧА – ИНСТИТУТ ЗА НУКЛЕАРНЕ НАУКЕ

ВИНЧА – ИНСТИТУТ ЗА НУКЛЕАРНЕ НАУКЕ, научноистраживачки институт из области нуклеарне физике који је у Винчи, крај Београда, основан 1948. По сведочењу Павла Савића, идеја о оснивању Нуклеарног института у Винчи родила се приликом Титове посете Совјетском Савезу 1946, када је Јосип Броз свом саборцу из НОР, Павлу Савићу, предложио да из лабораторије нобеловца П. Л. Капице у Русији дође у Југославију и подигне институт. Тито је предложио и локацију Института: у близини археолошког налазишта Винчанске културе, крај села Винча. Предложена локација удаљена је од Београда 14 km, од реке Дунав 2 km, налази се на надморској висини од 87 m и на површини од око 86 ha оранице, кроз коју протиче поток Млака. Вративши се у Југославију, П. Савић је позвао свог предратног колегу физичара Робера Валена из Института „Жолио Кири" у Паризу да му помогне у оснивању института. Уредбом Савезне Владе ФНРЈ од 10. I 1948. оснива се Институт за физику у Винчи, који 1950. мења назив у Институт за испитивање структуре материје, 1953. у Институт за нуклеарне науке „Борис Кидрич", а 1992. у Институт за нуклеарне науке „В.". Научни оснивачи Института били су, поред П. Савића и Р. Валена, још и А. Милојевић, М. Млађеновић (за физику); З. Диздар, С. Рибникар, М. Шушић (за хемију); П. Мартиновић, Д. Каназир (за биологију); Д. Митровић, Р. Томовић (за математику). Институтом су руководили директори: П. Савић (1948–1949), С. Накићеновић (1949–1952), С. Дедијер (1952–1954), В. Павичић (1954–1958), В. Бабић (1959–1961), М. Ристић (1961–1966), В. Брајовић (1966–1972), З. Диздар (1972–1975), Б. Перовић (1976–1979), Ђ. Јовић (1980–1988), М. Стојић (1988–1992), М. Копечни (1992–1998), И. Плећаш (1999–2001), К. Суботић (2001–2003), Д. Петровић (2003–2004), З. Ракочевић (2004–2006) и Ј. Недељковић (од 2006).

Институт почиње са радом 1948. са задатком примене нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе. У доба Хладног рата, када је и Југославија била под ембаргом на увоз свих стратешких материјала, Институт самостално гради сопствене погоне и средства за научноистраживачки рад: библиотеку, штампарију, конструкциони биро, радионице за самосталну градњу истраживачке опреме (од акцелератора до Гајгер–Милерових бројача). Радећи скице лабораторија, те водећи грађевинске и инсталационе радове, П. Савић и Р. Вален истовремено подижу и научни кадар. Институтом управља Савезна комисија за нуклеарну енергију (СКНЕ), која 1955. оснива још два института – „Руђер Бошковић" у Загребу и „Јожеф Штефан" у Љубљани. Научним радовима представљеним на међународним симпозијумима о мирнодопским применама нуклеарне енергије, одржаним у Женеви 1955. и 1958, Институт је изашао и на међународну научну сцену. Југославија је била пета нуклеарна држава у свету после САД, Совјетског Савеза, Енглеске и Француске (Немачкој, Италији, Јапану и др. био је забрањен рад у области атомске енергије). Oд 1955. до 1959. у Институту је по совјетском пројекту изграђен тешководни реактор А (РА) снаге 6,5 MW, а по пројекту проф. Драгосолава Поповића и домаћи тешководни експериментални реактор нулте снаге – Реактор Б (РБ).

Одлуком Савезног извршног већа 1970. укида се Савезна комисија за нуклеарну енергију, а 1974. укинуто је и савезно финансирање Института. Он, тако, 1978. добија свега 35% потребних финансијских средстава, а остатак средстава је, препуштен потребама корисника на тржишту, морао да прибави услугама трећим лицима (услужна озрачивања, производња радиоактивних громобрана и вакуумских пумпи, услужни радови у заштити од јонизујућих зрачења и др.). Ситуацију погоршава и Закон о забрани градње нуклеарних електрана (СЛ СФРЈ, 1989, 35). Године 1991. прихвата се Пројекат градње акцелератора „Тесла", који преживљава и најтеже дане кризе 1993. Економске тешкоће у Србији се погоршавају, па финансирање из буџета опада на свега 20% потребних средстава. То даље води ка распродаји резервног нуклеарног горива која 2002. постаје императив егзистенције Института. Одношење истрошеног горива било је, међутим, прескупо, па је корист била неизвесна. Гаси се пројекат акцелератора „Тесла". Сарадња са армијом и привредом била је финансијски корисна, али често на уштрб развоја науке. Југославија је била члан ЦЕРН-а (CERN – Conseil Européen pour la Recherche Nucléaire/Европски савет за нуклеарна истраживања) од 1954, а једина је иступила из те организације 1961. Светли тренутак настаје 2011. када је Србија поново ушла у ЦЕРН са чланством за наредних пет година.

Максимално бројно стање сарадника Института износило је 60-их година око 1.400, да би у првој деценији XXI в. било скоро преполовљено. Квалификациона структура Инстититута била је: око 15% доктора наука, 30% магистара наука, 25% другог помоћног техничког особља, 30% логистичког особља. Научни, истраживачки и развојни рад у Институту одвијао се у области нуклеарне физике, хемије, физичке хемије, биологије, медицине, науке о материјалима, заштите од јонизујућих зрачења, градње нуклеарних уређаја, термотехнике, електронике и науке о рачунарима. Интензитет и приоритети тог рада мењали су се пратећи вијугаву линију потреба и могућности земље.

Физика. Оснивачи и градитељи В. припадали су Физичкој лабораторији из које су се групе уско специјализованих истраживача издвајале у посебне научноистраживачке јединице или лабораторије. Од истраживачких средстава у почетку се располагало само извором гама зрачења: Co⁶⁰ од 11,1 PBq и 0,37 PBq (мултипл бекерел), а истраживања су се одвијала у спектрометријама наелектрисаних честица. У саставу Института развиле су се: Лабораторија за физику – ИНИФ (С. Коички, Л. Маринков, Ђ. Крмпотић, И. Аничин, Р. Вукановић, М. Богдановић, С. Јокић, Ј. Чомор), која је наставила са започетим пословима развоја детектора и спектрометрије, касније се усмерила на пројекат изградње Акцелераторске инсталације „Тесла", а области истраживања су: физика елементарних честица, развој детектора, нуклеарна физика – нуклеарне реакције тешких јона, нуклеарне реакције за производњу радионуклида, физика кондензованог стања – физика танких кристала и радијациона физика; Лабораторија за нуклеарну и плазма физику (Б. Лаловић, В. Ајдачић, С. Пешић, М. Стојановић, Б. Цекић), чије су области истраживања: нуклеарна спектрометрија, физика високих енергија и ретких нуклеарних процеса, хиперфине реакције, физика нуклеарних снопова, конструисање и израда суперпроводних магнета, криостатика, микроталасни системи, нуклеарна физика тешких јона, оптика снопова, конструкција и градња соларних, енергетских јединица, нуклеарна физика – методе и инструментација; Лабораторија за теоријску физику и физику кондензоване материје – ФИЗИС (В. Роглић, З. Марић, Ф. Хербут, М. Вујичић, Ђ. Живановић, В. Радојевић, Љ. Новаковић) настала је 1969. окупљањем истраживача из разних области физике, а њене области истраживања су: физика чврстог стања, фундаментални проблеми у квантној теорији, физика елементарних честица и гравитација, атомска и молекуларна физика (Б. Прелесник, С. Стаменковић, А. Танчић, Д. Родић, Г. Вујичић, Д. Давидовић, З. Ивић, З. Поповић, В. Матић); Лабораторија за радијациону хемију и физику – ГАМА (З. Драганић, И. Драганић, Б. Радак, Љ. Јосимовић, Д. Костоски, М. Давидовић) основана је 1957, са следећим областима истраживања: радијациона хемија (О. Гал, В. Марковић, О. Мићић, М. Ненадовић) и сродне области физике (М. Живановић, Ј. Константиновић), физика и хемија полимера, слободни радикали у биолошким системима, фотохемија колоидних честица, дефекти у полупроводницима, структура и динамика кондензованих система, магнетска релаксација у кондензованим системима, модификовање полимера под утицајем јонизујућих зрачења, аналитичка хемија органских молекула; Лабораторија за атомску физику – ЛАФ (И. Шеварац, Б. Перовић, Т. Ненадовић, Т. Јокић, В. Миљевић) основана је 1965. за истраживања у областима: процеси судара на границама фаза, физика кондензоване материје, нови материјали, плазма физика, физички процеси при вакуумском процесирању материјала, физика танких слојева, филтрирање отпадних гасова.

Хемија. У току 60-их година развиле су се три лабораторије, које запошљавају око 90 сарадника, од чега око 70 чине научни радници. Лабораторија за физичку хемију – ЛФХ (М. Ристић, Ј. Хојман, С. Рибникар, Д. Пешић, С. Маринковић, М. Момировић, Б. Радак) формирана је 1966. Oбласти истраживања: хемија радионуклида, производња тешке воде, масена спектрометрија и хемија високих температура, квантна и ласерска хемија, испитивања молекулских структура и молекулске динамике, примењена електрохемија, методе сепарације уранијумских изотопа, вишеканалска емисиона спектрометрија. Лабораторија за хемијску динамику (З. Диздар, И. Гал) основана је 1956. истовремено са изградњом нуклеарног реактора РА као Одељење за експлоатацију ислуженог нуклеарног горива, а 80-их година јој је формално прикључен и Центар за перманентно образовање (Школа за изотопе и Школа рачунара). Области истраживања су: хемија сепарационих процеса, испитивања неорганских материјала, хемијска термодинамика и термохемија, аналитичка хемија, физичка хемија и брзи хемијски процеси (С. Милоњић, М. Копечни). Лабораторија за радиоизотопе – РИ основана је 50-их година као Одсек за развој и производњу радиоинуклида (Т. Тасовац, П. Бојовић, С. Вељковић, Ј. Стевовић, Ј. Вучина, Д. Ђокић). Први производи радионуклида настали су 1961. Oбласти истраживања су мултидисциплинарног карактера, а циљ је добијање разних радиоактивних препарата за примену, производњу и снабдевање корисника у области медицине и привреде. Упоредо обухвата хемијске, биолошке, биохемијске и физичке анализе, контроле произведених препарата.

Биологија. Најпре је постојала Биолошка лабораторија (П. Мартиновић, Д. Каназир, Д. Хајдуковић, В. Глишин, Н. Савковић, Б. Димитријевић), oснована 1949. у циљу проучавања дејства јонизујућег зрачења на живу материју, механизама радијационе озледе и поремећаја изазваних дејством јонизујућих зрачења. Запошљавала је укупно око 105 сарадника, од чега 70 научних радника: 30 доктора и 20 магистара. Лабораторија за радиобиологију и молекуларну генетику РМГ (Н. Савковић, Д. Алавантић, Б. Димитријевић) настала је 1992. реорганизацијом других делова лабораторије. Области истраживања: молекуларна генетика, генотипови, кардиоваскуларне инфекције, онкогенетика, експериментална хематотерапија канцера. Лабораторија за молекуларну биологију и ендокринологију – МБЕ (Д. Каназир, Р. Ђорђевић, О. Миловановић, М. Демајо, С. Пајовић, А. Ристић, Н. Фира) настала је 1973. Области истраживања: молекуларни механизми ендокриних и неуроендокриних функција и комуникација, ефекти агенаса из окружења на неуроендокрине функције, пренос хормонских сигнала и функција ћелија, утицај хормона на активност ћелија централног нервног система, молекуларна основа екстрагеномских и геномских процеса индукованих глукокортикоидима и другим стероидним хормонима.

Заштита од јонизујућих зрачења. Зачета је 1949. у циљу радијационе контроле, надзора и проучавања дејства јонизујућег зрачења на живу материју и механизама поремећаја изазваних зрачењем у човековој околини. После акцидента на малом реактору (РБ) октобра 1958. добила је знатне подстицаје. Због контроле простирања радионуклида око реактора има своју метеоролошку службу осматрања. Лабораторија за заштиту од јонизујућих зрачења – ЗАШТИТА (Т. Тасовац, П. Бојовић, М. Видмар, П. и И. Мирић, М. Ковачевић, П. Марковић) формирана је 1959. као одељење. Области истраживања: радијационa сигурност и заштита, дозиметријa зрачења, истраживања у области примене извора зрачења, метрологијa дозиметријских величина и баждарење мерила, радијационо оптерећење атмосфере и процеси миграције радионуклида, истраживања и технологија обраде и одлагања радиоактивних отпадних материјала, деконтаминацијa, мониторинг околине нуклеарних објеката, заштита околине термоенергетских објеката, контрола и обрада индустријских отпадних вода, контрола радиоактивних громобрана. Медицинска заштита (З. Ђукић, Д. Стојановић, М. Трајковић, Д. Вељковић) бави се медицином рада, те развојем и имплементацијом метода превенције и ургентног третмана јонизујућим зрачењима лица озрачених или контаминираних радионуклидима, радиопатологијом у јавној и професионалној хигијени. Одржава стални медицински надзор озрачења (хематологија) свих радника, дежурство медицинске екипе за време рада реактора, амбуланту лекара опште праксе, стоматолошку амбуланту. Располаже сопствено изграђеном инсталацијом (Ђ. Бек-Узаров, З. Ђукић) за хуману деконтаминацију и мерења радиоактивности у целом човечјем телу (Whole Body Counter – WBC).

Метрологија. Развој нуклеарних наука и технологија није могућ без развоја нових метода мерења. Метрологија је најпре била део Физичке лабораторије за учешће у појединим експериментима и за међународна поређења. Поседовала је примарне еталоне, тада државног значаја, постојала као Одељење метрологије 1969–1972, али се никада није издвајала у посебну лабораторију. Метрологија радионуклида (Ђ. Бек-Узаров, Љ. Добриловић, Д. Палигорић, М. Хаџишеховић, К. Бураи) делује у областима: развој апсолутних и релативних метода мерења активности α, β и γ зрачења, у 4 π и 2 π геометрији, методом бројања у одређеном просторном углу чврстих радиоактивних извора и интерно гасно и течно сцинтилационо бројање. Са 4π β-γ коинцидентном апаратуром Институт је 1963, у име Савезног завода за мере и драгоцене метале Југославије, учествовао на Међународним компарацијама активности извора радионуклида – Co⁶⁰, које је за 40 лабораторија из целог света организовао Међународни биро за тегове и мере (B.I.P.M. – Bureau International des Poids et Mesures, 1875–1975, Cent ans de métrologie, Paris 1975). Била је то једина научна сарадња у току 100 година од усвајања метарског система у Србији (усвојен одлуком Скупштине Краљевине Србије, 1879). Вршена су и друга бројна метролошка сравњења на међународном нивоу: Харвел, Дидкот, Сакле. Учињена су интеркомпаративна мерења активности радиоактивних извора радионуклида H³, S³⁵, I¹³¹. Међународне интеркомпарације су вршене са 4 π−β−γ коинцидентном апаратуром, те 4 π и 2 π проточним и сцинтилационим бројачима конструисаним и израђеним у В. Метрологија поља γ-зрачења (П. Мирић, Д. Новковић, И. Мирић, М. Ковачевић) и Метрологија топлоте (К. Маглић, Н. Милошевић, Н. Степанић, И. Алексић, М. Бабић, Г. Данковић, Н. Перовић) јесу лабораторије за испитивање термофизичких особина материјала и еталонирање температуре и влажности. Изучавају проблеме топлотне проводљивости, топлотне дифузивности, специфичне топлоте и хемисферне укупне и нормалне спектралне емисивности у опсегу 250–2.400 К, као и методе мерења температуре и влажности и еталонирања мерила тих величина у истом опсегу 200–2.000 К.

Нуклеарна енергетика. Зачета је у Физичкој лабораторији (I 1) (Р. Вален), где је 1951. формирана група за неутронску физику, која је 1955. прерасла у Лабораторију за физику и динамику реактора. У Институту се нуклеарном енергетиком бави око 25 истраживача, од којих 10 доктора наука и 6 магистара. Објављено је око 1.000 радова. Лабораторија за нуклеарну енергетику и техничку физику – НЕТ (М. Матаушек, Д. Стефановић, Љ. Костић, М. Пешић) основу за експериментални рад има у истраживачком нуклеарном реактору нулте снаге (РБ) са модификацијама неутронских поља и експерименталном опремом. Oбласти истраживања: нуклеарна енергијa и енергетикa, физика нуклеарних реактора, нуклеарна техника, математичко моделовање, физика нуклеарних реактора, транспортна теорија, утицај нуклеарних постројења на околину, озрачивања и испитивања узорака, општа енергетика и техничка физика, развој мерних уређаја, обука кадрова у области реакторске физике; Лабораторија за термотехнику и енергетику – ИТЕ (З. Зарић, М. Новаковић, С. Ока, К. Маглић, Д. Спасојевић, М. Стефановић) настала је 1958. као област развијана у склопу развоја нуклеарних реактора. Области истраживања су: генерисање топлоте, процесна техника, проток флуида, пренос масе и топлоте, сагоревање, термалне карактеристике материјала, метрологија температура, експериментална истраживања, математичко моделовање, мерења протока и термодинамичких карактеристика, сушење, плазма технологије, биомасе, сигурност нуклеарних постројења; Центар за мултидисциплинарна истраживања и инжењеринг – РА, груписан око истраживачког реактора РА, брине о његовом одржавању и о припреми експеримената на реактору, а од 2000, у заједници са Лабораторијом НЕТ-а, припрема реактор А (РА) за декомисију.

Електроника и рачунари. Настала је 50-их година као Математичка лабораторија, а касније се ширила услед интензивног развоја мерних уређаја и инструмената. Из дела те лабораторије развио се и цео Институт „Михаило Пупин" и Лабораторија за рачунарску технику „РТ". У области је ангажовано око 50 сарадника, од којих око 30 истраживача. Објављено је 280 научних радова и око 1.000 техничко-технолошких публикација. Лабораторија за електронику – ЕЛ (С. Муждека, М. Војиновић, В. Аранђеловић) у почетку гради цевни вишеканални импулсни анализатор (П. Момчиловић) за импулсне мерне ланце у нуклеарним истраживањима, а потом наставља са развојем инструмената са полупроводничком техником и израдом модуларних система за мерне инсталације импулсних мерних ланаца у нуклеарној спекрометрији. Лабораторија за рачунарску технику – РТ је рад и развој започела као Математичка лабораторија, са сопствено израђеним аналогним (П. Мадић) и дигиталним рачунаром (Д. Митровић, Р. Томовић). Касније се користе увозни дигитални рачунар ZUSE-23-VK и аналогни рачунар PACE 231R. Са новонабављеним рачунаром CDC-3.600, Институт постаје најјачи рачунски центар у земљи и расадник високостручних кадрова (Љ. Радановић, М. Чарапић). Осамдесетих година дошло је до осипања и гашења Рачунског центра, а нови купљени рачунар типа Honeywell није никада добио прилику да буде озбиљније коришћен. Лабораторија је реформисана 1994. и укључена у мрежу „ВИНЧАнет".

Наука о материјалима. Развој нуклеарних реактора наметао је развој специјалних материјала. Група истраживача, који су потицали из Лабораторије за физичку хемију, издваја се 1962. да би се бавила изучавањем металних, керамичких и графитних материјала за потребе Института и индустрије, као и развојем квалитета нуклеарних горива, конструкционих материјала и графита за нуклеарне реакторе. У том циљу формирају се посебне истраживачке јединице. Лабораторија за материјале – ИМ (С. Маринковић, М. Гашић, М. Стевановић, Б. Ђурић, Ђ. Лазаревић) истражује у областима: конструкционих и термозаштитних композитних материјала, пиролитичких карбона, композитних карбона, термозаштитних и активних карбонских текстилних материјала, стакластих карбона, специјалних типова смола за композите. Ова велика лабораторија подељена је у три одељења. Одељење за метале ради у области кристализације металних растопа, равнотежне и неравнотежне фазне трансформације, термичког таложења, физике пластичности и чврстоће материјала, структуре металних система и дефеката у структури. Испитују се легуре железних, тешких и племенитих метала, легуре уранијума, бакра за алат и лемове, легуре лаких метала, алуминијумске легуре. Одељење за керамичке материјале (М. Ристић) бави се керамичким горивима за нуклеарне реакторе, конструкционом и електронском керамиком на бази високо чистих оксида, оптичком керамиком, ватросталним материјалима, електроизолационим керамичким материјалима, конструкционим материјалима на бази металних прахова. Одељење за карбонске материјале (С. Маринковић) истражује плазмом депоноване превлаке, бави се истраживањима савремених карбонских и композитних материјала и угљеничних влакана.

Уређаји за нуклеарна истраживања у самоизградњи. Велики експериментални уређаји грађени су у оквиру великих истраживачких пројеката у првим годинама рада Института, пројектовани искључиво за та истраживања и коришћени у тимовима са другим истраживачима. Када су касније наступиле финансијске тешкоће, били су стављани на располагање свим корисницима у нашој земљи. Натерани на смањење трошкова, сарадници Института су полако напуштали креативни истраживачки експериментални рад на њима и усмеравали се на јефтиније пројекте, па је градња замрла. Aкцелератори – први, од 80 килоелектронволти (kеV), изграђен је 1952 (М. Николић, М. Црниловић, Б. Маглић). Сопственом доградњом повећана му је енергија до 200 keV. Показало се и то недовољно, па је у Швајцарској 1953. набављен акцелератор од 1,5 мегаелектронволти (MeV). Допуњен сопствено изграђеним високо фреквентним извором и анализатором снопа 1955. могао се поредити са најбољим у свету (Б. Маршићанин, Б. Аничин), а са постигнутом јачином струје за честице протона, деутерона и алфа честице чак их је превазилазио. За израду мета направљен је сопствени сепаратор изотопа 1957 (И. Шеварац, Б. Перовић). За прецизније утврђивање масе добијених изотопа начињена су 1965. још и два масена спектрометра (Б. Чобић, Д. Тошић). Постојећу опрему је 1975. употпунио магнетни анализатор (Б. Дуњић). Независно је набављен импулсни електронски акцелератор Фебетрон од 2 MeV. Постојећи акцелератори завршавају истраживачке могућности, па је 1993. започета израда новог акцелератора „Тесла" циклотронског типа (Н. Нешковић, А. Добросављевић) од 68 MeV, чија је градња суспендована. Нуклеарни реактори служе као извори флукса неутрона за истраживачке експерименте из интеракција зрачења са материјом, заштиту, производњу радионуклида. Први нуклеарни реактор нулте снаге РБ је самоградња Института (Д. Поповић). Користио је руско гориво, намењен искључиво за научне експерименте (Н. Рајшић, Н. Добросављевић). Пуштен је у погон 1958. Други нуклеарни тешководни реактор РА изграђен је у сарадњи са Совјетским Савезом, а неки делови су произведени у земљи (Н. Добросављевић, В. Зечевић). Пуштен у погон 1959. са снагом од 6,5 мегавата (MW) и максималним флуксом термалних неутрона у језгру од 1,2 • 1014 n/cm². Радио је 1960–1980, а 2010–2011. је декомисиониран. Инсталација за хуману деконтаминацију и дијагностику радијационе повреде човека – WBC (Whole Body Counter) једина је инсталација у Југоисточној Европи. Састoји се од сале (300 m²) за хуману деконтаминцију видљивих површина целог човечјег тела и посебне опреме за деконтаминацију физички рањених – непокретних особа, које се после деконтаминације уводе у просторију (450 m²) где је инсталација WBC и где се мере количине радионуклида у целом човечјем телу, на основу чега се дијагностификује радијациона озледа човека. Цела инсталација је пројектована и изграђена у Институту, а почела је с радом 1963 (Ђ. Бек-Узаров, М. Ивковић, А. Шребел). Јаки извори јонизујућих γ-зрачења (Павиљон за радијум) служе за истраживања понашања материјала, хемијских супстанци, биолошких узорака in vivo и in vitro, озрачених гама зрацима. У павиљону за радијум названом „Хладњача" (П. Савић, Т. Тасовац, П. Бојовић, О. Јанковић) била је прва радијациона јединица, састојала се од извора радијума активности од 3,7 • 10¹⁰ Bq или 1 Ci (кири), која је средином XX в. била једини извор високојонизујућег γ‑зрачења код нас. Извор гама зрачења за радиохемију располаже извором зрачења радионуклида Co⁶⁰ активности 3,7 • 10¹⁴ Bq (И. Драганић, З. Драганић, В. Марковић, О. Мицић, О. Гал, И. Гал), на којем су рађени фундаментални проблеми хемијских реакција и γ-радиолиза до фотосинтеза. Инсталација за стерилизацију гама зрачењем (В. Марковић, Б. Радак) служи за индустријску бесконтактну стерилизацију γ-зрацима радионуклида Co⁶⁰, активности 7,4 • 10¹⁵ Bq, за индустријску стерилизацију фармацеутских производа, медицинских инструмената и помагала за једнократну употребу.

Центар за перманентно образовање основан је 1956. под именом Школа за изотопе (И. Драганић, О. Млађеновић, С. Вујошевић) и лоциран је у Београду (Косанчићев венац 29). Проистекао из рада са природним радиоактивним изворима, био је посвећен образовању и популаризацији примене нуклеарних наука и технологија у привреди, здравству, образовању, науци. Издаје сертификате који дају права за рад са радонуклидима и јонизујућим зрачењима. Делатност Центра се 80-их година проширује на популаризацију примена персоналних рачунара, у тзв. Школу рачунара.

Организација научних скупова и летњих школа. У наменском објекту В. у Херцег Новом организовани су многобројни научни скупови; летње школе теоријске, нуклеарне и физике елементарних честица; конгреси Савеза друштава математичара, физичара и астронома; међународне летње школе за електронику, метрологију радионуклида, термотехнику, простирање топлоте и материје; скупови Међународног центра за пренос масе и топлоте; (затворени) скупови о физици и техници нуклеарних реактора и др.

Одељење документације у свом саставу има библиотеку, преводиоце за енглески (Д. Лађевац), француски (О. Бек-Узаров) и руски (Н. Тодоровић) и издавачку делатност. Први свој научни часопис В. објављује 1952. под називом Recueil de Тravаux de l'Institut de Recherches sur la Structure de la Matière са радовима на француском и енглеском. У периоду 1953--1961. он излази под насловом Bulletin of the Institute of Nuclear Sciences „Boris Kidrich" на енглеском. Разменом је упућиван на око 700 адреса у 42 земље. Часопис се, потом, до 1971. издаје у облику сепарата. Обновљен је 1996. као Vinča Institute of Nuclear Sciences Bulletin. Излазио је до 2008. са редовним бројевима и суплементима, међу којима су били зборници радова и седам бројева часописа за противексплозиону заштиту (Д. Антић). У периоду 1994–1997. објављено је и седам научно-стручних тематских бројева серије Информатора. Заједница „Нуклин" је са Институтом издавала 1981–1990. часопис Нуклеарна технологија, који се обнавља 1995. под насловом Југословенско нуклеарно друштво, од којег се 2002. формира часопис Nuclear Technology & Radiation Protection (Р. Симовић). Од 1995. Институт штампа часопис Термотехника. Њему се придружује Друштво термичара Југославије, па Институт од 1997. издаје међународни часопис Друштва термичара Србије Thermal Science. Од 1961. објављују се интерне ИБК-публикације, укупно 1.610 наслова. Посебну групу чине друштвени часописи колектива Института. Весник је издаван 1960–2003 (1973–1998. под именом Информатор), а објављен је 291 број током 44 године излажења (Д. Антић, Ђ. Бек-Узаров, М. Новаковић). Током 2003. Синдикат Института је објавио десетак бројева неформалног Синдикалног Гласника (С. Станковић). Институт поседује сопствену штампарију и књиговезницу.

Помоћне делатности. Логистичку техничку подршку у самосталној изградњи научних прибора, склопова, делова научне опреме, које су замислили и изводили сарадници Института, чиниле су помоћне радне јединице: Конструкциони биро, са до 10 професионалних конструктора; Архитекте, за општу и унутрашњу архитектуру (Б. Бон, С. Селенић); Механичка радионица; Радионица за оплемењивање површине метала; Столарска радионица; Стаклодувачка радионица; Ливница са моделарницом; Фото-служба; Сервис за течни азот; Галванизација; Кoмунално одељење; Фарма за експерименталне животиње; Смештајни капацитети; Ресторан; Безбедносна, ватрогасна и саобраћајна служба; Депонија, за радиоактивни отпад ниске и средње активности. Административна, правна и финансијска служба у свом саставу има заједничку службу (140 радника), техничку оперативу (73) и административно-економски сектор (64).

У току 60 година постојања 178 сарадника Института је удостојено највишим државним одликовањима, од Ордена Авноја до Ордена рада, а њих 174 одликовано је Годишњом наградом Винча Института. Сарадници су објавили око 20.000 научних радова. Институт је изнедрио два председника (П. Савић, Д. Каназир), једног секретара (С. Коички) и осам (М. Шушић, П. Мартиновић, Ф. Хербут, М. Ристић, С. Рибникар, М. Курепа, З. Зарић) академика САНУ. Образовано је 582 доктора наука и преко 600 магистара наука из области физике, хемије, биологије и техничких наука. Велик број сарадника напустио је Институт и земљу, па нема великог нуклеарног института у свету а да у њему није неки од сарадника Института.

Својим научним резултатима и ауторитетом Институт је подигао углед српске науке у свету, а тиме и општи углед земље; нека научна остварења сарадника Института нашла су место у специјализованим уџбеницима високог образовања и монографијама у разним областима природних и техничких наука у свету; научни резултати имали су значајан позитиван утицај и на развој привреде земље и углед њене индустрије у свету. Благодарећи томе, израда неких компонената за постројења Међународног акцелератора ЦЕРН-a у Женеви („Лола", Железник, „Раде Кончар", Загреб, 1957/58), као и неких подсклопова у савременим Совјетским нуклеарним електранама („Енергоинвест", Сарајево, 1960–1970), била је поверена тадашњој Југославији.

ИЗВОР: Библиографије цитираних аутора.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Антић, Билтен Института за нуклеарне науке „Винча" 1952–1971, Бг 1972; Б. Перовић Нешковић, Д. Бабић, В. Аранђеловић, Пола века Института Винча (1948–1998), Бг 2000.

Ђорђе Бек-Узаров

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)