ВИНАВЕР, Вук

ВИНАВЕР, Вук, историчар (Берн, 13. VII 1927 – Београд, 23. VIII 1986). Син Станислава Винавера, дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду 1949. Од 1951. до 1963. био је сарадник Историјског института САНУ, у којем је почео научна истраживања и објавио прве радове (Прве устаничке борбе против Турака, Бг 1953; Пера Сегединац, Бг 1955). Докторску дисертацију Дубровник и Турска у првој половини XVII века (Бг 1959) одбранио је на ФФ у Београду 1958. У историјском одељењу Института друштвених наука радио је од 1963. до 1969, када је постао сарадник новооснованог Института за савремену историју. У овим је установама стицао и сва научна звања, укључујући и звање научног саветника (1971). Као историчар био је тематски изузетно разноврстан. Иако је припадао генерацији истраживача која је започела проучавање историје југословенске државе, бавио се бројним, хронолошки неомеђеним проблемима – од историје средњег века, радничког покрета до спољне политике, од нумизматике до портретисања личности XX в. Проучавајући ранија раздобља, покретао је нове и занемарене теме, попут трговине робљем, историје новца, трговине и економских односа (Дубровник и Турска у XVIII веку, Бг 1960; Преглед историје новца у југословенским земљама XVI–XVII века, Бг 1970). Временом се све више посвећивао савременој историји, нарочито спољној политици Краљевине СХС/Југославије. Двема књигама о југословенско-мађарским односима (Југославија и Мађарска 1918–1933, Бг 1971; Југославија и Мађарска 1933–1941, Бг 1976) започео је истраживање међународног положаја југословенске државе, њених веза са суседима и великим силама. У том погледу нарочит значај има књига о односима Југославије са Француском (Југославија и Француска између два светска рата. Да ли је Југославија била француски „сателит", Бг 1985), као и монографија о повезаности светске економске кризе са немачким продирањем у Подунавље (Светска економска криза у Подунављу и немачки продор /1929–1935/, Бг 1987). Научној вредности ових књига допринели су многобројни историјски извори прикупљени у домаћим и иностраним архивима, чије је коришћење било могуће захваљујући огромној ерудицији по којој је В. био препознатљив, као и његовом знању неколико европских језика. Његово разноврсно образовање видљиво је и у књизи о писцима у рату, којом је прекорачио границе историографских интересовања (Писци – сведоци епохе /1914–1945/, Бг 1978). С обзиром на тај многоструки допринос који је дао развоју историјске науке, сматра се једним од најзначајнијих српских историчара XX в.

ЛИТЕРАТУРА: Двадесет година Института за савремену историју 1958–1978 (библ.), Бг 1979; А. К. Спасојевић, „Библиографија радова др Вука Винавера", Историја 20. века, 1986, 1–2; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (прир.), Енциклопедија српске историографије, Бг 1997.

Мира Радојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)