ВЕРИГЕ

ВЕРИГЕ, ланац о којем виси котао над отвореним огњиштем у сеоским кућама. У прошлости, било да је реч о старијем типу огњишта, отвореном, смештеном на средини куће (кухиње, иже) или са стране, наткривеном оџаком уз преклад, гвоздени троножац за лонце -- саџак, висиле су о верижњачи в. начињене од гвожђа. Уз огњиште које је у народној религији везано за култ предака и в. су заузимале важно место у народним веровањима и обичајима, посебно у време Бадње вечери и Божића. В. се приносила и жртва о појединим празницима попут празника Св. Мрате, о Божићу (длаке од стоке, перје од петла) „да би се вуковима уста завезала", а што упућује да су у прошлости в. представљале фетиш божанства које господари вуковима. Спомиње се у народу како су на Божић, на пример, у поткопаоничким селима, домаћинства опасивали в. ради заштите укућана и домаћинства од злих дејстава. У Призрену су невесту уводили помоћу в. у нови дом. У магијским радњама в. су представљале снажан апотропејон против града. Веровало се и да се на в. може пренети болест оболелог па се она осуши, као што су в. суве. У југозападној Србији и на северу Црне Горе, на покојника, док лежи у кући на одру, постављане су в. Код српског народа раширено је било веровање да су в. висиле на небу и људи су се заклињали додирујући их. Уколико би кривоклетник дотакао в., оне би се повукле на небо. Према предању, цркве су подизане на врховима једних брда, а звоници на врховима других и биле су повезане в. на којима се народ заклињао. Свеци који су имали в. као атрибуте поседовали су према народном веровању улогу божанства правде. У народној уметности орнамент в. поред декоративне улоге био је и симбол повезаности, верности и слоге.

Литература: Љ. Раденковић, Симболика света у народној магији јужних Словена, Ниш 1996; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; Група аутора, Народна култура Срба у 19. и 20. веку, Бг 2004.

В. Марјановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)