ВУЈИЋ, Димитрије

ВУЈИЋ, Димитрије, официр (Суботица, 15. XI 1758 -- Кален, Белгија, 22. XI 1836). Војничку каријеру (1780--1790) започео је као хусарски официр, а наставио као коморник и саветник пољског краља Станислава Поњатовског. Током овог периода, према сопственом тврђењу, добио је и грофовску титулу. Учесник је и Српског црквено-народног сабора у Темишвару 1790. а наредне 1791. путује у Беч, где је у новооснованој Илирској дворској канцеларији безуспешно покушавао да добије службу. Исте године одлази у Париз где приступа ројалистима, а мало затим и у Кобленц, где уз помоћ француских принчева покушава да оснује добровољачки корпус састављен од Црногораца. Спроводећи ову мисију одлази у Црну Гору 1792, а већ наредне 1793, са истом намером обраћа се и Хабзбуршкој монархији. Током наредних година боравио је у Белгији, Аустрији, Француској и Холандији, а забележено је и његово тврђење да је 1795, наводно од стране црногорског народа, проглашен за земаљског господара. Већ 1796. одлази у Русију где на двору Катарине Велике представља свој пројекат о ослобођењу балканских хришћана. Протеран из Русије, настањује се у Цариграду, нудећи се за вазала. Одатле поново бежи у Црну Гору, а затим и у Аустрију. Краткотрајно, 1800--1802, био је у дипломатској служби краљевине Португалије, а сарађивао је и са Грцима (1823--1826) за време ослобођења Кипра. Од 1828. до смрти живео је у Белгији, најпре у Бриселу, потом у околини Лијежа.

ЛИТЕРАТУРА: М. В. Кнежевић, Зборник прилога за историју града, Сента 1935; Д. Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794-1804, Бг 1949; Љ. Дурковић Јакшић, Димитрије Вујић, Цт 1956; Ђ. Пејовић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Бг 1981.

М. Ј. Милићевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)