ВАРУХОВО ОТКРОВЕЊЕ

ВАРУХОВО ОТКРОВЕЊЕ, старозаветни апокриф из I или II в. Познат само у грчкој, етиопској и словенској традицији, унет је у грчки превод Старога завета, Септуагинту. Кроз дијалоге откривају се небеске тајне. Испуњен је приказима фантастичног Варуховог путовања небесима којима га проводи анђео Пануил. Издваја се сцена грађења Вавилонске куле, присутна оскудније и у Првој књизи Мојсејевој (11, 7). Међу словенским преписима постоје три верзије, познате и на српскословенском. У једној се говори о Нојевом налажењу лозе после библијског Потопа и њеном засађивању, у другој на почетку стоји део из Јеремијиног плача, а у трећој, названој руском, ђаво се претвара у црва како би га змија прогутала и унела у рај. Од осам сачуваних српских преписа најстарији је из треће четвртине ХIII в. у Зборнику попа Драгоља, данас у збирци Народне библиотеке Србије, бр. 651.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Откривење Варухово", Старине ЈАЗУ, 1886, VIII; Т. Јовановић (прир.), Апокрифи. Старозаветни, према српским преписима, Бг 2005; Т. Јовановић, „Посебна варијанта Варуховог откровења у српском препису с почетка XVI века", Slavia (Praha), 2009, 78, 3–4.

Томислав Јовановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)