ВАСИЉЕВИЋ, Константин Коста

ВАСИЉЕВИЋ, Константин Коста, економиста, универзитетски професор (Београд, 1. VI 1911 – Београд, 23. VI 1983). Завршио Нижу гимназију 1925. и Државну трговачку академију у Београду 1929, а потом радио у Чиновничкој банци у Београду. На Економско-комерцијалној високој школи (ЕКВШ) у Загребу дипломирао 1934, а крајем 1933. још као студент ступио у службу Државне хипотекарне банке у Београду, где је радио до краја 1944. За хонорарног наставника ЕКВШ у Београду, за предмете Књиговодство и Анализа биланса, изабран 1938. Био је председник Ликвидационе комисије Банкферајна (1945), а током 1945. и 1946. радио на организацији Индустријске банке Југославије, као њен главни инспектор, све до фузије те банке с Народном банком ФНРЈ. Радио у Главној централи Народне банке (1946–1948), у Главној дирекцији Државног осигуравајућег завода (1948–1949), у Министарству рударства ФНРЈ, а после његовог расформирања у Генералној дирекцији металургије ФНРЈ (1949–1951), у Институту за економику пољопривреде при Савету за пољопривреду ФНРЈ (1951–1954). И поред неповољне карактеристике Универзитетског комитета КП, изабран је за ванредног професора Економског факултета у Београду за предмет Анализа биланса. За редовног професора изабран је на истом факултету 1961. Предавао је на последипломским курсевима на ЕФ у Београду, на ЕФ у Титограду (Подгорици), а оснивач је и професор Више економске школе у Београду.

Два пута је био на специјалистичким студијама у иностранству: 1938. шест месеци у Банци париске уније у Паризу, где је проучавао њено пословање и организацију, и 1952. два и по месеца у САД, где је проучавао управљање, организацију и рачуноводство пољопривредних газдинстава у 11 држава. Боравак у Паризу резултовао је радовима: „Банка париске уније" (1938) и докторска дисертација „Кредитни систем у Француској – пословни принципи банака" (1941), коју је одбранио 1942. на ЕКВШ у Београду. Докторат му је признат 1951. Врло рано је почео да објављује. Први рад му се појавио у загребачком часопису Биланца 1931, а током наредних година објавио је двадесетак запажених чланака у часопису Економско-финансијски живот, где је од 1935. до 1941. био члан редакционог одбора. После рата сарађивао је као аутор и као члан редакционог одбора у многим часописима: Наше банкарство, Финансије, Економист, Социјалистичка пољопривреда, Пољопривреда Војводине, Нова трговина, Анали Економског факултета у Београду. Био је оснивач и први уредник органа Друштва економиста Србије – Економика предузећа (1953–1962). Активно је учествовао на изради низа законских и других прописа: о једнообразном рачуноводству, о ревалоризацији основних средстава, о награђивању у привреди, о формирању и расподели укупног прихода; радио на Упутствима за спровођење прописа о акумулацији и ценама којим се 1947. прешло на планску привреду, био је члан Специјалне групе Врховне комисије за снабдевање, аутор је званичног контног плана за сељачке радне задруге.

Бавио се ревизијом и инспекцијом, организацијом књиговодства и обрачуна по економским јединицама на више великих пројеката: Рудник угља у Врднику (1949), Рудник олова и цинка Трепча у Звечану (1950), Сељачка радна задруга Будућност у Добановцима (1951–1952), Рафинерија нафте у Босанском Броду (1956. и 1959), Рудник угља Тито – Бановићи (1957), Фабрика Црвена застава – Крагујевац (1957–59), Гоша у Смедеревској Паланци (1959–1960), Фабрика боја Дуга у Београду (1961). То искуство дошло је до изражаја у студији Систем обрачуна по економским јединицама (Бг 1960). Један је од првих наших економиста после II светског рата чији су радови, након предавања одржаних у Паризу, објављени у иностранству: „La comptabilité en économie socialiste – expérience Yougoslave", Economie et Comptabilité, 1956, 13; „Quelques particularités et problèmes des entreprises économiques en Yougoslavie", Note d'information, 1957, 19–7а. Изабран за ванредног члана TIMS-а (The Institute of Management Science), Америчког института за менаџмент (American Institute of Management, New York), био је члан Комисије за финансијски систем и ревизију Union Europeene des Experts Comptables Economiques et Financiers (U.E.C.) са седиштем у Паризу. Добио већи број признања и награда: од Министарства финансија, од Синдикалне подружнице Народне банке ФНРЈ, од Привредног савета ФНРЈ.

ДЕЛА: Организација јавног кредита, Бг 1939; Техника књиговодства, Бг 1946; Основи једнообразног књиговодства, Бг 1947; Теорија и анализа биланса, Бг 1948; Примењена анализа биланса индустријских и рударских предузећа, Бг 1948; Примењена анализа биланса грађевинских предузећа, Бг 1949; Књиговодство грађевинских предузећа, Бг 1949; Систем праћења извршења плана по унутрашњим привредно-рачунским јединицама, Бг 1951; Организација књиговодства у сељачким радним задругама, Бг 1951; Теорија биланса, Бг 1953; Систем обрачуна по економским јединицама, Бг 1960; Курс опште теорије организације, Ск 1967; Кредитни систем и пословни принципи банака у Француској, Бг 1967.

ИЗВОРИ: Архива ЕФ у Београду; Архив Србије.

ЛИТЕРАТУРА: 50 година Економског факултета у Београду 1937–1987, Бг 1987.

Рајко Буквић; Радица Павловић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)