ВЕЛИКА СРБИЈА

ВЕЛИКА СРБИЈА, политички појам настао у другој половини XIX в. и употребљаван ради критике српских националних програма. Њега су створиле и на њему су посебно инсистирале аустроугарске власти у време Анексионе кризе, Загребачког и Бањалучког велеиздајничког процеса. Намера оних који су ширили вести о „Великој Србији" и великосрпској опасности била је да у очима светске јавности дискредитују Србију и Србе и да их представе као реметилачки чинилац на Балкану и Југоисточној Европи. С тим циљем готово сви иоле значаjнији српски партијско-политички и национални програми, који су било кад у даљој и ближој прошлости доспевали у јавност, наилазили су на жестоке критике и нападе. Једна од константи свих критика српске националне политике, која је понављана и која се понавља као рефрен у свим приликама, без обзира на њен стварни садржај, јесте да је она великосрпског карактера. Баук о великосрпским намерама ширен је дуже од стотину година. Њега су лансирале и са смишљеним политичким намерама шириле аустријска и аустроугарска дипломатија и пропаганда. Бечу и Будимпешти више је одговарало да балкански народи остану под турском влашћу него да се ње ослободе и створе самосталне и независне државе. Кад је Србија, после стицања независности (1878), постала привлачно средиште Јужних Словена, па и оних који су живели у оквирима Хабзбуршке монархије, Аустроугарској је запретила опасност од дезинтеграције њених јужних покрајина. Да би стала на пут могућем расулу, она је систематски стварала фаму о „Великој Србији" и великосрпским амбицијама Београда. У сваком потезу Београда она је видела намеру стварања „Велике Србије", која је подразумевала нарушавање територијалне целокупности Аустроугарске.

Створена и однегована у Аустроугарској, фама о „Великој Србији" је после пропасти Монархије 1918, у првој и другој Југославији (1918–1941, 1945–1991) служила, као што и данас служи, за компромитовање и паралисање српских настојања, планова и акција. Исто онако како су Беч и Будимпешта бауком о „Великој Србији" желели да остваре своје политичке и државне циљеве, а онемогуће српске – тако су у оквирима прве и друге Југославије чинили Хрвати и Словенци, подстицани и помагани од Коминтерне и Комунистичке партије – односно од Савеза комуниста Југославије. У часу кад су били спремни да изврше сецесију, кад су Хрвати били уверени да је сазрео тренутак када могу остварити своје вековне снове о Великој Хрватској до Дрине, Загреб и Љубљана громогласно су оптуживали Београд да ради на стварању „Велике Србије". Такве оптужбе изрицане су у тренутку када се Београд свим силама залагао за очување Југославије, која би била уређена на федеративним основама и демократским принципима.

Оптужбе да се Срби боре за „Велику Србију" биле су, а и данас су, опробано средство свих противника српског народа. Њихов циљ је да Србима онемогуће стицање елементарних националних права, а да на њихову штету противници Срба остваре своје националне и државне амбиције. Ширењем баука о „Великој Србији" демонизована је српска национална и државна мисао, али је демонизован и српски народ, који је стајао иза тих мисли. Та демонизација је интернационализована и достигла је свој врхунац у последњих неколико година. Она је чак и институционализована. На најдрастичнији начин њу оличава Хашки трибунал са својим оптужбама, које су неуке и злонамерне, пуне фалсификата и срочене тако да из темеља прекроје српску историју од средњег века до наших дана.

Често понављане тврдње о великосрпским тежњама и хегемонистичким настојањима, изрицане без доказа, утицале су на стварање политичког лика српског народа, који је, супротно стварном стању, представљен као агресиван и рушилачки елемент. Они који су живели у Југославији а били су спремни да је руше, због тога што њоме нису били задовољни, стварали су лажну представу о Србима како би имали оправдање за то што су разарали заједничку државу и што су на њеним рушевинама стварали своје националне државе.

Супротно оптужбама да су Србија и Срби непрестано радили на стварању „Велике Србије", чињеница је да службена Србија и њене владе, у својим програмима никад нису планирали стварање „Велике Србије". Такве планове имали су појединци, или неке маргиналне политичке групе, које званична Србија није прихватала и следила. Штавише, она је одбацила и понуду неких великих сила о стварању „Велике Србије". Ово је утолико значајније нагласити што су неке земље, које се налазе у окружењу Србије, као што су Албанија, Хрватска, Мађарска, Бугарска и Грчка, имале разрађене планове о проширивању својих државних граница.

ЛИТЕРАТУРА: Велика Србија: истине, заблуде, злоупотребе, Зборник радова, Бг 2003; Ч. Попов, Велика Србија: стварност и мит, Ср. Карловци – Н. Сад 2007.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)