ВАСОЈЕВИЋИ

ВАСОЈЕВИЋИ, географска и историјска регија у северoисточном делу Црне Горе, у Полимљу, насељена истоименим српским племеном. Налази се у североисточном полимском делу Црне Горе, на територији између Лијеве Ријеке на југу (око 20 км североисточно од Подгорице), Бихора код Бијелог Поља на северу, Матешева на западу (7 км југоисточно од Колашина) и Плава на истоку. Централно насеље В. је Андријевица (1.073 становника у 2003). В. се деле на Доње В., који обухватају општине Беране (717 км²) и северни део општине Плав, и Горње В., који обухватају општину Андријевица (340 км²) и источни део општине Колашин. Кроз историју регија се помињала под називима Хас и Аса гусињски, те као део Будимљанске жупе, део Немањићке средњовековне државе. В. припадају делу Црне Горе у географској литератури означеном као Брда и површи. Смештена је близу тромеђе Црне Горе, Србије и Албаније, па од средњег века има значајан геостратешки положај.

Најмаркантнији рељефни облици су долина Лима са Беранском котлином (Доњи В.) и Андријевичком котлином (Горњи В.), које окружују високе планине Комови, Бјеласица и Виситор. Ту је раскрсница неколико путева између Србије и црногорског приморја, од којих су неки били важнији у прошлим временима него данас. То су пут који се протезао од Подриња, долином Лима и уз Малу ријеку до Подгорице, путеви према долини Таре (Беране–Мојковац, Беране–Колашин, Андријевица–Колашин) и путеви према Метохијској котлини (Андријевица–Пећ, Беране–Рожаје и даље према Новом Пазару или Пећи).

У племенској структури В. су подељени на више већих братстава, која се деле на родове с одговарајућим презименима. Сви В. славе крсну славу Светог Аранђела. У општини Андријевица живи 6.384 становника (24 насеља), а у општини Беране 35.068 у 32 насеља. Регију је захватио процес депопулације. Дуга привредна стагнација регије утицала је на масовно напуштање села, одлазак у друге делове бивше Југославије и у иностранство. Рецесију у демографском развоју регије убрзале су кризе током 90-их година на Балкану. Као последица сталног исељавања, пре свега младог репродуктивног становништва, крајем XX и почетком XXI в. дошло је до пада природног прираштаја. У националном погледу, поред Црногораца и Срба, у регији живи знатан број Бошњака, Муслимана, Албанаца и мањи број Хрвата. Регија је позната по сточарству. Сезонска сточарска кретања утицала су на формирање појасева насеља од котлинског дна у Полимљу до највиших планинских кота. Путевима сточара шириле су се и друге делатности становништва као што су шумарство и воћарство. Положаји села у регији одговарају привредним активностима и микроклиматским одликама: организовању пољопривредне производње, коришћењу шума и погодности за изградњу кућа и др. Урбанизација Андријевице и посебно Берана после II светског рата успела је да споји неколико села у градско ткиво (Пешце, Беран Село, Доње Луге, Долац и Будимље) или да их трансформише у приградска насеља. Типично васојевићка села очувана су даље од Андријевице и Берана и на већим надморским висинама. Карактеришу их мала густина насељености, слаба комунална опремљеност, лоши путеви и аутентична васојевићка кућа – кула. Села су углавном полуразбијеног типа. Правило је да су баште испод кућа, штала, јазова и осталих објеката. На планинама налазе се привремена сточарска насеља – катуни и планински станови, функционално повезани са сталним селима. Стална сеоска насеља су окренута земљорадњи и сточарству са великим учешћем дневних миграната, који раде у шумарству, јавним установама и саобраћају, а планински катуни су доминантно сточарска насеља. У новије време куће се граде поред путева што појачавају ниске цене земљишта и повезаност са Беранама и Андријевицом. Катуни и станови су везани за ливаде и пашњаке у планинама – на Бјеласици, Мокрој планини, Сјекирици, Цмиљевици и другим планинама, а чине их стамбене (станови) и привредне грађевине (стаје, мљекари, телечари, кочаци, катафе и кокошињци), начињене од дрвета. Налазе се на висинама изнад 1.600 м н.в., на благим нагибима окруженим шумом, у близини извора и заклоњени од ветрова. Испод њих је појас планинских станова или мањих група станова – катуништа, који су више везани за сенокосе, у долинама и на ушћима већих потока. Старе куће у регији су део традиције васојевићких села и одраз су природних и друштвених услова у којима су настале. Постоје два типа кућа у В. Старија врста, чатмара, подтип је старовлашке брвнаре, од које се разликује по томе што је прављена на два нивоа, од којих је доњи (кућа) прављен обично од камена, а горњи (стан или клет) од дрвета или прућа. У доњем делу су обављани кућни послови (припрема хране и огрева, ређе се чувала стока), док је горњи део био за одмор. Куће овог типа, са ниском терасом – ајатом, кровом од кратких дасака – чатме, које Цвијић зове васојевићким, могу се видети у планинским селима – Калудри, Шекулару, Лубницама, Праћевцу, Курикућама и др., али и у Беранској и Андријевичкој котлини, с тим што су покриване сламом. Оријентални утицаји и потреба за већом безбедношћу становништва формирали су специфичан тип куће – васојевићку кулу. Њу Цвијић издваја као неку врсту обележја овог дела Полимља. Чврсте куле од камена (облуци) су зидане на два нивоа, у облику квадрата, са више малих прозора и двоја врата. Очуваних кула највише има у Беранама, Пешцима, Лушцу, Будимљи, Лугама, Ржаници и др.

Планине због природних лепота, богатства шума, пашњака и вода уз разноврсне облике климе представљају туристички потенцијал. Бројне долине су дисецирале планински рељеф и учиниле га разноликим и у пејзажном облику интересантним. Долине Лима и његових притока обезбеђују доступност и саобраћајну повезаност са ближом и даљом околином, што је од значаја за развој регије. На основама квалитетне природне средине руралног простора и очуваној традицији, етнокултуролошким специфичностима села почива развој регије. Квалитет животне средине највише је нарушен развојем индустрије после II светског рата, загађењем ваздуха и водених токова. Данас велик део индустрије није у функцији. Природна средина нарушена је и девастацијом пејзажа, изградњом објеката на пољопривредном земљишту и прекомерном сечом шума. Неконтролисана експлоатација шљунка и песка из корита Лима, које није регулисано често условљава промене тока реке и плављења обрадивог земљишта.

Дејан Шабић

В. су племе које настањује истоимену област у сјеверноисточном дијелу Црне Горе. Први помени В. у изворима датирају из XV в. Документ из дубровачког архива из 1444. свједочи да су живјели близу Медуна у мјесту Рјечици – Лијевој Ријеци. Турски дефтер Скадарског санџака из 1484/85. садржи ближе податке о родовском језгру племена – у Лијевој Ријеци. Према предању родоначелник племена је Васо (односно нешто старији Васоје), који се као пребјег из околине Сјенице доселио у Лијеву Ријеку. Друга верзија предања говори да се род В. из Сјеничког краја пред турским продорима повлачио ка Херцеговини и да је од Фоче ускочио на територију господара Црнојевића. Традиција, међутим, В. везује и за немањићку династију.

Родоначелник племена Васо наводно је имао браћу: Озра, Пипа, Краса и Хота (родоначелнике Озринића, Пипера и сјеверноалбанских племена Краснића и Хота). Осим ових предања постоји и верзија о заједничком поријеклу В., Ашана (Хашана), Колашиновића и два поменута албанска племена. Историјским изворима је потврђено да је језгро васојевићког племена оформљено у Лијевој Ријеци, а ширењем на горњим токовима Таре, оснажило се и асимилацијом старосједелаца Лужана и Букумира, а у долини Лима и Србљака (Ашана). Племе В. се у XVII в. ширило и према Зети, Црмници (Глуходољани), Никшићкој Жупи, Бањанима и Дробњаку, одакле потичу и преци Вука Стефановића Караџића. У попису Скадарског санџака из 1484/85. и 1582/83. В. су уписани у Лијевој Ријеци, а као село (vilaggio) биљежи их и Маријан Болица (1614), са 85 кућа и 285 војника у Лијевој Ријеци. Од краја XVII в. племе се ширило и у долину Лима, нарочито послије сеоба Срба (1690. и 1737/38), у којима су за аустријским војскама одступали и Срби (Србљаци) из горњег Полимља, оставивши полупуста насеља. У XVIII в. В., заједно са проријеђеним Србљацима-Шекуларцима, односно Ашанима, водили су тешке борбе са сјеверноарбанашким племенима, од којих су најјачи били Клименте, све док их нијесу потиснули из долине Лима. На тој проширеној територији оформило се и транспортовало много снажније племенско језгро, па су се В. до средине XIX в. развили у највеће црногорско-брђанско племе. Цвијић је В. назвао „највећим српским племеном", које је захватило и територију Шекулара, чије је језгро племена остало сачувано.

У новој средини, током XVIII и у првој половини XIX в., турска власт посредством плавских, гусињских и бихорских бегова и ага, који су одлучивали у локалним властима, успоставила је получивчијски систем производних односа на простору В., па је дио православних родова под притиском прелазио на ислам. Процес исламизације привремено је зауставила Српска револуција 1804–1813, када се устанку придружују В., Брђани и Дробњаци. Војевање 1809. под Карађорђевим барјацима чвршће је везало В. за устаничку Србију, али је послије 1813. у области В. поново успостављена турска власт с јачим репресивним мјерама, због чега је долазило до честих буна и других облика народног отпора. На челу отпора до 1850. стајао је игуман манастира Ђурђевих Ступова Мојсије (Зечевић) са првацима Србљака и В. У циљу гушења отпора Турци су 1825. неколико народних главара погубили, а манастир Ђурђеве Ступове и конаке спалили. Игуман Мојсије успио је да се спаси бјекством у манастир Морачу одакле је прешао у Цетиње, гдје је до 1833. живио као први сарадник и спољно-политички савјетник старог митрополита Петра I и његовог младог насљедника Петра II Петровића Његоша. Његовим националним, политичким и духовним дјеловањем В. се трајно окрећу Црној Гори у борби за ослобођење од Османлија. Послије повратка игумана Мојсија у манастир Ђурђеве Ступове (1833), В. се још јаче наслањају на Цетиње. Наставили су да одржавају везе и с Кнежевином Србијом, претежно на просвјетно-културном плану, од друге половине XIX в. омладина из В. се масовније почела школовати у Србији, што је било од утицаја да ова област постане позната по највећем броју школованих људи не само у Црној Гори.

Четрдесетих година XIX в., Петар II Петровић Његош је успио да прошири власт на Лијеву Ријеку – организовао је Љеворечку капетанију, а младог племенског барјактара Миљана Вукова Вешовића побратимио са својим синовцем Данилом, којег је одредио насљедником. У зиму 1854. В. су збацили турску власт због чега су били изложени жестоком нападу, а многобројне турске снаге из Плава, Гусиња и горње Албаније нанијеле су устаницима на Полимљу тешке губитке. Устаници Доње Нахије, међутим, помогнути одредом Морачана, одбранили су Ђурђеве Ступове и нанијели тежак пораз турској војсци у Будимљи, на Полици и Бијелом Потоку. На челу ослободилачке борбе од тада и током три наредне деценије стајао је Миљан Вуков Вешовић, којег је књаз Данило 1857. именовао војводом, а 1858. и црногорским сенатором. Под влашћу књаза Данила у области В. успостављено је девет капетанија. Капетани су имали војну, судску и управну власт, коју су спроводили уз помоћ перјаника. Војвода Миљан Вуков са васојевићком војском, заједно са Дробњацима и Ускоцима, под вођством сенатора Новице Церовића, извршио је 1858. напад на турски град Колашин и тешко га разорио. За тај напад, иако извршен мимо знања књаза Данила, у вријеме примирја послије битке на Граховцу, европске велесиле су тражиле одговорност и владара и његових војвода. Настала је колашинска афера, војвода Миљан је ишао у Дубровник да пред међународном комисијом правда напад личном осветом због убиства брата од стране колашинских Турака.

Европске велесиле су 1859. образовале међународну комисију за разграничење Црне Горе и Турске. На страни В. повученом границом само једна трећина ослобођене територије овог племена (до ријека Злоречице, Лима, Трепче и планине Бјеласице) припала је Кнежевини Црној Гори. Тако неправедно повучена граница подијелила је В. на Горње, црногорске и Доње В., турске. Због тога су Доњи В. наставили са отпором, тражили су од црногорског владара да их узме у заштиту и присаједини Црној Гори. То незадовољство је 1861. резултирало устанком у Доњим В., који је, као и Херцеговачки, потајно помагало Цетиње, што је довело до црногорско-турског рата 1862. Покушај црногорског књаза Николе да слањем Васојевићког одреда (260 бораца) у Србију, покрене београдску везу да са Црном Гором учествује против Турског царства није дао жељени резултат, што је имало за посљедицу стварање затегнутих односа између Црне Горе и Србије.

У току рата 1862. војвода Миљан је са 4.000 бораца задао поразе турској војсци у два боја – на Превији и Полимљу, а Доњи В. и Србљаци нанијели су тежак пораз генералу Селим-паши на Рудешу, у Будимљу и на Бијелом Потоку, на Васкрс 1862. У бици је погинуо Селим-паша са око 2.000 низама и башибозука. Међутим, у поновљеном нападу, крајем маја исте године, многобројне снаге низама и башибозука, и поред снажног отпора, по трећи пут су спалиле Ђурђеве Ступове и насеља у долини Лима (44 села и све цркве). Ипак, спријечен је пролаз генералу Хусеин Авни-паши преко превоја Штавне и Трешњевика ка Лијевој Ријеци, Спужу и Подгорици. У завршној фази рата три васојевићка батаљона храбро су се борила и на ратишту на Метеризима и у Команима против снага Омер-паше Латаса које су наступале према Цетињу. Рат је завршен енергичном дипломатском акцијом Русије и Француске, почетком септембра 1862, миром на бази status quo, па су В. остали и даље подијељени на црногорске и турске. Такво стање је остало до устанка у Херцеговини и Босни 1875–1876, који се проширио на Доње В. и неке друге околне дјелове Старе Србије. Устанак је и тада водио војвода Миљан Вуков. Његови батаљони (седам) имали су задатак да бране источну границу црногорске државе. В. су у црногорско-турском рату 1876–1878. успјешно остварили тај ратни задатак, извојевавши двије значајне побједе над војском Мехмед Али-паше на Буковој пољани и Морачи у љето 1877. Одлукама Берлинског конгреса 1878. Црна Гора се проширила и на десну страну Лима до Чакора, Мокре планине и Јаворка, обухвативши и 11 насеља шекуларског племена, али берански крај – Доњи В. су и даље остали у Турском царству.

У Доњим В. до 1912. било је више буна. Од турске власти Беране је ослобођено 16. X 1912, па је сва територија Доњих В. постала саставни дио Краљевине Црне Горе. В. су са двије бригаде учествовали у I свјетском рату. Од аустроугарске окупације (1916–1918) ослобођени су почетком новембра 1918. У ослобођеним Беранама и Андријевици на народним зборовима усвојена су правила о избору народних посланика за Велику народну скупштину, која је у Подгорици крајем новембра 1918. изгласала одлуке о уједињењу Црне Горе са Србијом и о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Између два свјетска рата у Краљевини Југославији В. су административно припадали андријевичком и беранском срезу, а та организација је задржана и првих година након II свјетског рата. Комунистичка власт је касније територију В. подијелила на више административних дјелова: Лијева Ријека и насеља на горњем току Таре припојени су срезу Подгорице (касније општина); Матешево и села западно од Трешњевика Колашину, а села око Мурине до Чакора ушла су у састав општине Плав; Андријевица је послије расформирања срезова припала Беранској општини, а од 1993. је посебна општина. Ове административно-територијалне промјене, извршене с циљем разбијања хомогене социјалне заједнице В. пратила су негодовања и отпори становништва. То комадање територије В. имало је негативне посљедице на привредни, културни и цјелокупни развој ове области, која је сада међу најнеразвијенијима у Републици Црној Гори.

Миомир Дашић

Племе В. било је организовано по типу задружног живота породица на челу са старешином. Старешина тј. домаћин је надгледао послове осталих чланова задруге и био је укључен у спољни друштвени живот. Приликом деобе домаћинства одвајао се старачки део за старе родитеље, којим су намиривали трошкове око сахране. Приликом деобе делили су се и кумови. Најмлађи син остајао је у старој кући са родитељима. Ордење и друге заслуге наслеђивао је унук. Жена у задрузи је планинка и стара се о мрсу, док су оне које спремају јело редаре. Домаћинства у В. су се одликовала аутаркичном производњом и на почетку ХХ в., па су сами сељаци израђивали потребне алатке попут рала, грабуља, вила, кошева за жито, али и делове одеће, обуће, кућног намештаја и сл. Зграде и куће су изграђивали тзв. дрвени мајстори из Бијелог Поља, а раније су у градњи кућа помагали и мајстори које су звали гоге. Куће су припадале старовлашком типу градње. Појединци су се бавили терзијским занатом или су били дрндари, а за свој рад су добијали надницу, коју су предавали старешини задруге. Сточарство је било катунско. Ношња В. је била слична типу горњохерцеговачке ношње. У трећој деценији ХХ в. преовлађивала је бела боја, док су црвени џемедани били ретки. У старије време мушкарци су пуштали браду и носили перчине, на глави је ношен бео ћулах, а касније фес са кићанком. Након I светског рата у женску ношњу улази црна боја. Глава је била обавезно повезана марамом. Опанци су прављени од говеђе коже са опутом од ситних брава. Сви В. су славили Арханђеловдан (Св. Архангела Михаила 21. новембра), а преслављали празник Лесендровдан (пренос моштију Св. Александра Невског, 12. септембра). Обе славе су започињале светковањем увече уочи дана празновања светитеља доласком гостију. Око Спасовдана у В. су ишли у крстоноше с песмом „Крстоноше бога моле, Да усјеви боље роде", а на Петровдан (12. јула) су се правиле лиле и палиле на катунима.

Весна Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: Б. Павићевић, Црна Гора у рату 1862, Бг 1893; Б. Лалевић, И. Протић, Васојевићи у црногорској граници, Бг 1903; Васојевићи у турској граници, Бг 1905; Б. Лалевић, И. Протић, Васојевићи у црногорској и турској граници, Бг 1903–1904; Б. Марјановић, Васојевићки главари, неколико портрета, Пг 1929; Г. Вуковић, Војвода Миљан Вуков (1820–1886) и Васојевићи, Цт 1932; Р. Вешовић, Племе Васојевићи, Сар. 1935; В. М. Лутовац, Иванградска (Беранска) котлина – регионално-географска испитивања, Бг 1957; Н. Ђ. Јоксимовић, Осврт на књигу „Иванградска (Беранска) котлина" од др Милисава Лутовца, Цт 1959; М. Филиповић, Различита етнолошка грађа, Бг 1967; М. Дашић, Васојевићи од помена до 1860. године, Бг 1986; Ј. Цвијић, Антропогеографски списи, СД, 4, I, Бг 1987; Балканско полуострво, СД, 2, Бг 1987; М. Дашић, Васојевићи у устанцима 1860–1878. године, Пг 1992; М. П. Цемовић, Васојевићи – историјска истраживања, Бг 1992; Црна Гора и Црногорци, Пг 1999; Р. Драговић, Полимље: природа, туризам и одрживи развој, Бг 2004; М. Дашић, Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године, Пг 2006; М. Дашић, „Трајно историјско памћење. Бесједа поводом откривања спомен обиљежја на Рудешу, 16. октобра 2003", у: Р. Делетић (прир.), Бојеви за слободу на Превији и Рудешу 1862. године, Андријевица 2007.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)