ВИТЕЗИЦА, Винко

ВИТЕЗИЦА, Винко, књижевни историчар, преводилац (Трогир, Хрватска, 5. IV 1886 – Загреб, 19. VI 1974). Дипломирао на Високој богословној школи у Задру (1910). Био је свештеник у Сплиту и Трогиру. Завршио је романистику и славистику на Филозофском факултету у Бечу, где је и одбранио докторску тезу „Митички херој југославенске народне епике, Краљевић Марко, у романтичком драмском мистерију Петра Прерадовића и проблем националног театра". Иступио је из свештеничког сталежа и 1921. постао суплент у Трећој мушкој гимназији у Београду. На ФФ у Београду био је асистент (1922–1923), а затим доцент (1924–1929). После разлаза и полемике са својим учитељем Богданом Поповићем, који је његове радове (Преглед светске књижевности, Бг 1928; Поетику, Бг 1929) оценио као „ненаучне", В. је прешао у новоосновани Радио Београд, постао уредник књижевног програма (1929–1938) и часописа Радио Београд. Режирао је 1929. прву српску радио-драму, драматизовану народну песму Ђакон Стефан и два анђела. Водио је Одсек за књижевност и уметност у Министарству просвете од 1937. до 1941. У Народном позоришту у Београду био је начелник Уметничког одељења, вршилац дужности управника (1940), члан Репертоарског одбора и књижевни референт. У међуратном периоду у Београду предавао је италијански језик на Војној академији, италијански језик и културну историју на Музичкој академији, драмску књижевност на Уметничкој академији, историју драме и немачки језик у Глумачко-балетској школи. Уређивао часопис Српска сцена (1943–1944). После рата живео је у Сплиту и Загребу и био хонорарни сарадник Југославенског лексикографског завода. Писао је песме, студије, есеје, чланке, критике и приказе из области светске и наше књижевности, позоришта, сликарства и музике, преводио с италијанског, немачког и латинског. Приредио је Зборник јуначких епских народних песама (и Љ. Стојановић, Бг 1930) и Антологију народне поезије 1–2 (Бг 1937). Редиговао је превод Дантеове Божанствене комедије Драгише Станојевића и написао предговор и коментар (Бг 1928). Носилац је ордена Легије части за културну сарадњу Француске и Југославије.

ДЕЛА: Студија о Хамлету, Бг 1924; Античка и хришћанска књижевност, Бг 1925; Francesca dа Rimini у италијанској књижевности, Бг 1929; Микеланђело, Бг 1937; преводи: са италијанског: Б. Кроче, Естетика, Бг 1934; са латинског: М. Влачић Илирик, Каталог свједока истине, Зг 1960.

ЛИТЕРАТУРА: В. Вујић, „Поетика Дра Винка Витезице", ЛМС, 1929, 319, 2; Б. Миљковић, „Зборник јуначких епских народних песама", СКГ, 1931, 33, 7; Д. Невенић Грабовац, Хомер у Срба и Хрвата, Бг 1967; А. Б. Стојковић, Развитак философије у Срба 1804–1944, Бг 1972; Ш. Јуришић, „In memoriam, В. В.", КН, 1. VII 1974; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; М. Јокић, Историја радиофоније у три епохе, II, Бг 2004.

Мирјана Карановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)