ВИСОКЕ ВОЈНЕ ШКОЛЕ

ВИСОКЕ ВОЈНЕ ШКОЛЕ, установе за високошколско образовање и усавршавање професионалних официра. Почеци високог војног школства у Србији везани су за оснивање Артиљеријске школе 1850. Премда није примала нове класе питомаца сваке године и премда су њене класе биле малобројне, из ње је изашао велик број образованих и способних официра. Њеним преформирањем у Војну академију 1880. започео је процес стварања модерног војног високошколског система у Србији. Новоформирана Војна академија се састојала из два курса: Ниже школе у трајању од три године и двогодишње Више школе у којој су се после извесног стажа у трупи усавршавали официри. Војна академија је била општег типа, без родовских усмерења. Дужина трајања школовања у Нижој школи Војне академије се више пута мењала у циљу повећања броја школованих официра и њихове квалитетније стручне спреме. Најспособнији официри са завршеном Вишом школом могли су да наставе професионално усавршавање на генералштабној припреми при Главном генералштабу. Пошто Краљевина Србија није била у могућности да за мали број кандидата за генералштабну струку организује посебну в. в. ш., а постојећа Војна академија није пружала потребне услове за тај вид школовања, организована је настава при Главном генералштабу. На генералштабну припрему су примани официри који су задовољавали ригорозне критеријуме и који би положили обиман пријемни испит који се састојао из неколико писмених и усмених провера из већег броја стручних предмета. После двогодишње припреме и успешно положеног испита за генералштабну струку, који се састојао из теоријског и практичног дела, кандидати су превођени у генералштабну струку. Услов напретка у генералштабној служби било је успешно полагање строгих и обимних испита за чинове генералштабног капетана 1. класе, потом и мајора, као и даље перманентно стручно усавршавање. Истовремено, генералштабним официрима се отварала могућност убрзаног напредовања и доступност највиших положаја у војној хијерархији. Уз мање измене планова и програма, промене дужине школовања у појединим школама и модернизацију наставних садржаја такав систем високог војног школства није се мењао све до почетка I светског рата.

У новоствореној југословенској држави систем високог војног школства се није у основи разликовао од система који је постојао у Краљевини Србији. Војна академија је обновила рад 1919. До 1924. у Нижој школи Војне академије школовање је трајало две, а од тада до 1928. две и по, да би 1930. било продужено на пет година. У оквиру Више школе Војне академије и генералштабне припреме није било већих измена система школовања у односу на претходни период. Ипак, повећање војске, модернизација и увођење нових техничких средстава, све већи значај система логистике за успешно планирање и извођење ратних операција, стварање нових и омасовљење постојећих видова, родова и служби условили су постепену диференцијацију високошколског система у Војсци Краљевине СХС/Југославије. За потребе школовања поморског официрског кадра у Дубровнику је 1923. формирана Поморска војна академија у којој су се током трогодишњег школовања оспособљавали питомци за чин поручника корвете. У оквиру Војне поморске академије почела је 1937. са радом Виша школа Војне поморске академије у којој су се за командне и штабне дужности оспособљавали официри чина поручника бојног брода 1. класе са најмање две године укрцања и завршеном специјализацијом. Током двогодишњег школовања слушаоци су изучавали штабну службу, поморску тактику, стратегију, поморску политику, историју поморске ратне вештине, поморско ратно право и новине у поморском наоружању и техници. До престанка рада 1941. школу су завршиле две генерације слушалаца. Све већи значај позадине у савременим борбеним дејствима диктирао је посебан приступ школовању официра позадинских служби. Из тих разлога основана је Интендантска војна академија (1925) у којој је школовање трајало две и по, од 1928. три, а од 1930. пет година. За стручно усавршавање официра позадинских служби образована је Виша школа Интендантске војне академије (1932), која је годишње на усавршавање примала 10--20 официра. Убрзани раст ваздухопловства и јачање улоге тог вида оружаних снага у савременим борбеним дејствима условили су стварање Ваздухопловне војне академије (1939), у којој су се припремали будући ваздухопловни официри пилоти, чије је школовање пре тога било организовано у неколико пилотских школа у које су официри ступали после завршене Војне академије и одговарајуће селекције. Све в. в. ш. у Краљевини Југославији су престале с радом пред почетак II светског рата на њеној територији априла 1941.

У социјалистичкој Југославији постојао је развијен и разгранат систем високог војног школства. Још док је рат трајао, новембра 1944, у Београду је образована Војна академија Демократске Федеративне Југославије, која је већ у јесен 1945. расформирана. Уместо ње су формирана родовска војна училишта по совјетском моделу. Училишта су 1952, у духу десовјетизације, преименована у родовске школе за активне официре, а већ 1953. поново је формирана јединствена Војна академија ЈНА у трогодишњем трајању. Војна академија ЈНА је 1964. преименована у Војну академију Копнене војске, а већ 1966. је дужина школовања у њој продужена на четири године. У склопу реформи војног школства систем наставе у Војној академији је 1969. прилагођен захтевима наставног и научног рада високошколских установа. У састав Центра високих војних школа Војна академија је ушла 1974, чиме је обједињен систем в. в. ш. у ЈНА. У послератном периоду прво систематско школовање официра за потребе морнарице започело је 1946. у оквиру Војнопоморског училишта које је 1947. ушло у састав Војнопоморског школског центра. Тај школски центар је 1948. претворен у Школу активних војнопоморских официра, која је 1952. преименована у Војнопоморску академију. Од ње је 1972. створена Морнаричка академија у Сплиту. Официри ваздухопловства су се школовали у оквиру Ваздухопловног училишта, а од 1953. у Ваздухопловној војној академији, која је неколико пута реформисана по јединственим принципима реформе високог војног школства, слично Војној академији Копнене војске и Војнопоморској академији.

Неколико година по завршетку II светског рата, услед хроничног недостатка школованог официрског кадра за више штабне и командне дужности, приступило се процесу стварања система школовања официра за високе дужности у командама јединица оперативног и стратегијског нивоа. Зато је 1948. у Београду основана Виша војна академија Југословенске армије, која је требало да наставља традицију ратне Официрске школе Врховног штаба. За првог начелника Више војне академије је предвиђен генерал-пуковник Арсо Јовановић, али је он пре почетка рада академије погинуо приликом покушаја илегалног преласка југословенско-румунске границе у околини Вршца. У саставу Више војне академије било је шест факултета (општевојни, обавештајни, артиљеријски, инжењеријски, везе и позадине) и Школа оператике, намењена стицању највиших војних знања. Школовање је трајало две године, а примани су виши официри и генерали из рата без адекватног војног образовања. Виша Војна академија је реорганизована 1951. тако што је од Позадинског факултета формирана Виша војна интендантска академија, а од осталих факултета Школа тактике у којој је школовање трајало две године. Истовремено, формиране су и Висока војнополитичка школа за припрему кадрова који су се бавили морално-политичким васпитањем у војсци и Виша војнотехничка академија у којој су се усавршавали официри техничких служби. У Школу тактике примани су официри чина капетана и вишег, млађи од 40 година, који су најмање пет година командовали водом, четом или батеријом, завршили апликациону школу свог рода и положили одговарајући пријемни испит. Изузетак су чинили официри из рата, који су могли бити и старији од 40 година и без одговарајућег мирнодопског трупног искуства. Тежиште наставе је било на тактици здружених родова и служби и њиховом садејству. Уместо Школе оператике у фебруару 1955. образован је Курс оператике у трајању од шест месеци, а у септембру исте године почела је са радом и двогодишња Ратна школа намењена оспособљавању официра за вршење највиших дужности у војсци. Поред утврђеног двогодишњег школовања, у Школи тактике је 1960. уведено и једногодишње школовање за ратни кадар. Исто је учињено и у Ратној школи 1961. Трупни стаж је смањен са пет на једну годину, а старосна граница кандидата на 35 година живота. Реформом система војног школства 1969. Виша војна академија Копнене војске је преименована у Командно-штабну академију Копнене војске и Школу народне одбране, формирану од раније Ратне школе. У обе школе настава је трајала две године. Интеграцијом в. в. ш. у Београду је 1974. образован Центар високих војних школа у чији састав су ушле и Школа националне одбране и Командно-штабна академија Копнене војске. У Командно-штабној школи Копнене војске настава се током прва три семестра изводила по јединственом плану и програму, а у четвртом семестру по смеровима: артиљеријски, инжењеријски, везе, атомско-биолошко-хемијске одбране, противваздушне одбране, саобраћајни, технички и интендантски. Најважнији предмети су били: тактика, оператика, стратегија, руковођење и командовање, војна историја, војна географија, међународни односи и спољна политика Југославије, као и методологија војнонаучног рада. На школовање су примани официри најмање чина капетана 1. класе који су завршили Војну академију Копнене војске и најмање три године провели у трупи обављајући дужност командира чете или батерије. На усавршавање у Школи народне одбране примани су официри који су најмање две године обављали дужност команданта пука или другу дужност за коју је формацијски одређен чин потпуковника или пуковника, а претходно су завршили Командно-штабну академију или Високу војнополитичку школу и у моменту доласка на школовање били млађи од 43 године. Наставни план и програм су били јединствени, а најважнији предмети су били: оператика, стратегија, ратна економика, руковођење и командовање, те међународни односи. Виша војна академија Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране формирана је 1949. у саставу Више војне академије под називом Факултет авијације, који је 1952. ушао у састав Ваздухопловног школског центра у Панчеву променивши име у Виша ваздухопловна војна академија. Она је поново ушла у састав Више војне академије 1953. после расформирања Ваздухопловног школског центра, а 1956. је постала самостална установа Ратног ваздухопловства. Школовање у њој је трајало две године. У почетку је кандидате одређивала Команда Ратног ваздухопловства из реда виших официра, а касније су примани конкурсом. Наставни планови и програми су моделовани према образовном нивоу слушалаца, који су најчешће били учесници рата. До 1956. први семестар је био припремни и током њега су изучавани математика, навигација, гађање и бомбардовање, а у осталим семестрима тактика, историја, војна географија и марксизам. У периоду између 1956. и 1966. на школовање су примани само официри који су завршили Ваздухопловну војну академију и Ваздухопловну школу за усавршавање. Слушаоци су се оспособљавали за више командне и штабне дужности, а током школовања изучавали су тактику, оператику, стратегију, ваздухопловну технику и друге важне предмете. Школа је 1966. прерасла у Вишу војну академију Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, која је 1974. преименована у Командно-штабну академију Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. Дошло је до крупних промена у организацији и начину школовања. Слушаоци су се оспособљавали за руковођење борбеним дејствима тактичких, здружених и оперативних састава РВ и ПВО-а у наменским задацима. Настава је организована у два течаја: течај тактике у прва два семестра са два смера (ваздухопловна подршка и противваздушна одбрана) и течај оператике у друга два семестра, који је обједињавао оба смера. Тежиште у настави је било на изучавању тактике и оператике РВ и ПВО. Теоријски део наставе се изводио на семинарима и вежбама, а примењени на групним занимањима, командно-штабним и тактичким вежбама, тактичко-техничким зборовима и решавањем тактичко-оперативних задатака. Незаобилазну ставку у наставним плановима и програмима су представљали предмети друштвено-политичког и идеолошког карактера. Ванредно школовање по истом плану и програму, као и редовно, уведено је 1973. и трајало је четири године. Слушаоце редовног школовања је одређивала Команда РВ и ПВО, а ванредни су примани путем конкурса. Школован је и већи број официра страних армија. Поред редовног школовања, одржавани су посебни курсеви на којима су се ваздухопловни официри упознавали са иновацијама у развоју ваздухопловне технике и тактике, те оспособљавали за различите дужности у командама, јединицама и установама РВ и ПВО. Постдипломске студије су уведене 1975. Официри ваздухопловно-техничке службе усавршавали су се на Вишој војној ваздухопловнотехничкој академији. Више школовање поморских официра је започело 1949. оснивањем Више војнопоморске академије, која је ушла у састав Војнопоморског школског центра. Она је од 1956. до 1964. била самостална установа потчињена Команди Ратне морнарице. За првих седам класа школовање је трајало три године. На школовање су примани искључиво ратни официри од чина капетана корвете до чина контраадмирала. Наставни програм прве године обухватао је скраћени програм Војнопоморске академије од 25 предмета, док су друге две године представљале штабну академију. Школовање је 1958. скраћено на две године. У периоду између 1961. и 1966. школовани су официри чинова од поручника бојног брода до капетана фрегате на једногодишњем течају по скраћеном двогодишњем програму. У истом периоду су одржана и три једногодишња течаја за морнаричко-техничке официре. Виша војнопоморска академија прерасла је 1971. у Морнаричку командно-штабну академију која је 1972. ушла у састав Морнаричке високе школе. Школовање је трајало две године. На школовање су примани официри чина поручника бојног брода и капетана корвете. Слушаоци су током последњег семестра израђивали дипломске радове које су бранили пред посебним комисијама. У академији су повремено организовани и курсеви за активне и резервне више поморске официре ради упознавања са новинама у поморској ратној техници и њиховим утицајем на развој поморске тактике и оператике. У периоду до 1948. на в. в. ш. Југословенске армије школовани су и официри албанске, бугарске, пољске и чехословачке армије, а од 1955. у складу са спољнополитичком оријентацијом земље и официри из несврстаних азијских и афричких земаља. Све до нестанка ЈНА (1992) систем високог војног школства, сем неопходне модернизације наставног процеса, продужетка школовања на појединим смеровима војних и војнотехничких академија и прилагођавања наставних планова и програма савременим тенденцијама развоја војне теорије и праксе, није се суштински мењао. За заслуге у изградњи система одбране и школовању и усавршавању официра в. в. ш. ЈНА су одликоване већим бројем највиших домаћих војних одликовања.

Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије 1992, у измењеним војним, политичким, друштвеним и економским околностима, извршене су делимична реформа и реорганизација система високог војног школства. Од видовских војних академија формирана је јединствена Војна академија у којој су се школовали официри свих видова, родова и служби. Официри техничких служби школовани су у новоформираној јединственој Војнотехничкој академији. Од видовских командно-штабних академија образована је јединствена Генералштабна школа која је трајала две године. Настава у Генералштабној школи се изводила по посебним смеровима. На школовање су примани официри чина капетана 1. класе и мајора са адекватним трупним искуством. Школа народне одбране је преформирана у Школу националне одбране, која је трајала годину дана, а у коју су на школовање примани официри чина потпуковника и пуковника који су се налазили на дужностима команданата пукова и бригада или на другим дужностима којима је формацијом предвиђен тај чин. У Школи националне одбране припремали су се официри за највише командне и штабне дужности у систему одбране. Даљом реформом система војног школства (2003) интегрисане су Војна академија и Војнотехничка академија у јединствену Војну академију. Исто тако, Генералштабна школа и Школа националне одбране су преформиране у јединствену Школу националне одбране у којој је настава организована у оквиру два степена усавршавања. На командно-штабном усавршавању школују се официри по реформисаном плану и програму раније Генералштабне школе, док се на генералштабном усавршавању, које је преузело улогу раније Школе националне одбране, школују официри за највише командне и штабне дужности у систему одбране.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија, 10, Бг 1975; О. Бјелица, Војна академија Копнене војске 1944--1984, Бг 1983; M. Бјелајац, Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935, Бг 1994; М. Ј. Милићевић, Реформа Војске Србије 1897--1900, Бг 2002; Б. Димитријевић, Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006; С. Ратковић Костић, Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007.

А. Животић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)