ВУКОВИЋ, Синиша

ВУКОВИЋ, Синиша, сликар, универзитетски професор, критичар (Куманово, 7. X 1932 -- Београд, 25. X 2011). Завршио студије архитектуре (1957), а сликарство учио код С. Страле и П. Караматијевића. Бавио се и фотографијом. Био је професор теорије ликовне форме (1968--1998), продекан (1973--1975), декан (1979--1982) и председник Управног одбора (1998--2001) Факултета примењене уметности у Београду, стални ликовни критичар НИН-а (1967--1971), повремено Политике, уредник и сарадник стручних часописа Уметност, Мозаик и Архитектура и урбанизам, члан УЛУС-а, УЛУПУДС-а, АИCА и Друштва српских уметника „Лада", многих селекционих комисија и жирија. Редовно је излагао самостално и учествовао на смотрама у земљи и иностранству. Његова дела чувају, излажу и у антологијске прегледе укључују Народни музеј, Музеј савремене уметности, Галерија Матице српске и други музеји Србије, којима је поклонио 35 слика. У првом стваралачком раздобљу (1952--1957) обрађивао је имагинарне градске мотиве, главе и мртве природе као својеврсне симболистичке и енигматичне приказе. Био је близак експресионизму, кубизму и варијанти сирове уметности. Доводио је предмете у неочекиване ситуације и тако успостављао њихов немушти говор. Друго стваралачко раздобље (после 1957) може се разврстати на више периода, али оно у целости почива на постулатима Медиале. Стигао је до аутохтоне поетике која се везује за токове надреализма. Мноштвом одабраних ствари, добро промишљеним детаљима и сугестивним облицима В. је исказивао размишљања о врлинама и слабостима човека и његовим радостима и страховима, урањајући у ликовност која сама по себи тражи нове форме и садржаје. Сви елементи његових композиција сустичу се у централној тачки, ка суштини постојања. Реаговао је на научна достигнућа, одлазак човека у свемир, на губљење идентитета, ратна страдања и угроженост природе. Од почетка осме декаде користио је детаље са слика Вермера и наговестио уметност цитата. Геометријски строги простор потиснуо је у други план, а превласт дао барокној усплахирености, експлозији и кретању асоцијативних облика и сведених фигура људи или животиња. У отвореним и затвореним просторима који подсећају на ренесансне одвија се драма савременог доба. Понекад се у пределима јављају цркве средњовековних манастира и крст, који слуте катаклизму, али превладава разум и уверење да има наде. Деведесетих година вратио се надземаљској хармонији. Тврђаве, обелиск, лавиринте, црквене основе и звона, манастирска здања, пирамиде, бедеме и ограде распоређивао је по светлошћу озареним хармонијама окера, лазурно сликаним нестварним пустињским пространствима. И тада задржава тајновитост приказа, само њему знане трагове трајања човека којима исказује однос према садашњости. Да би усмеравао ка рађању и пролазности, понекад слика акт или женски торзо. Од краја другог миленијума велике теме своди на ствари из атељеа и најближег окружења, како би њима наставио исту мисао о супериорности духа над материјом. Остао је одан медијалистичким принципима: његово извориште било је у метафизичком сликарству, фантастици и надреализму, а исходиште у савременом и аутентичном концепту. Добитник је награде за сликарство XXVI Октобарског салона (1985).

ЛИТЕРАТУРА: С. Бошњак, Синиша Вуковић, Бг 1977; Д. Смиљанић, Синиша Вуковић: рани период 1952--1972, Ва 1989; С. Вуковић, Синиша Вуковић: старе и нове слике 1953--2000, Бг 2000; Љ. Миљковић, Синиша Вуковић, Земун 2001; Медиала, Бг 2006; Синиша Вуковић: ликовни живот -- критике и прикази (1967--1971), Бг 2008.

Љ. Миљковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)