ВОДЕНЕ БИЉКЕ

ВОДЕНЕ БИЉКЕ (хидрофите), сви аутотрофни биљни организми који цео животни циклус проводе у слаткој, сланој или бочатој води. У ширем смислу то су једноћелијске и вишећелијске алге, водене маховине, папрати и васкуларне биљке. Једноћелијске алге припадају групи планктонских и перифитонских в. б. док се вишећелијске в. б. са јасно диференцираним органима називају макрофите. Деле се на три основне еколошке групе: субмерзне које су целим телом потопљене у води (дрезга -- Ceratophyllum, кроцањ -- Myriophyllum, различите врсте таласиња -- Potamgeton lucens, P. perfoliatus, P. pectinatus, P. crispus итд.), мешница (Utricularia), водена куга (Elodea); флотантне са пливајућим листовима (водене папрати -- Salvinia natans, Azolla, сочивица -- Lemna, Spirodella, бели и жути локвањ (Nymphaea alba, Nuphar luteum), локвањчић -- Nymphoides peltata, враголић -- Trapa, жабогриз -- Hydrocharis morsus-ranae, тестерица -- Stratiotes aloides, неке врсте таласиња -- Potamogeton natans, P. gramineus); и емерзне које су делом изнад воде (трска -- Phragmites australis), рогоз -- Typha, вежљика -- Schoenoplectus, шаш -- Scirpus, иђирот -- Acorus calamus, воденa перуника -- Iris pseudacorus, водена боквица -- Alisma итд. Субмерзне и флотантне в. б. се даље деле на основу тога да ли се укорењују или не. В. б. су прилагођене на живот у воденој средини низом адаптација у зависности којој еколошкој групи припадају. За све је карактеристично присуство ваздушних шупљина или аеренхима у листовима и стаблима преко којих се в. б. снабдевају кисеоником, посебно коренови и ризоми у муљу где влада анаеробија. Субмерзне и делови флотантних в. б. који су под водом одликују се танким, прозрачним листовима који немају кутикулу или је она веома танка, увећаном површином лиске у односу на запремину захваљујући раздељености или заталасаности лиске, стално отвореним и малобројним стомама. Стабло је са мало механичких елемената који заузимају централни положај, коренови су слабо развијени, а неке субмерзне и флотантне в. б. се и не укорењују. Размножавају се полно семеном и вегетативно откинутим деловима биљке или посебним вегетативним пупољцима -- турионима. Скоро све в. б. одликују се широким распрострањењем што је условљено уједначеношћу водене средине на широким просторима и лаким расејавањем воденим токовима. У Србији је забележено преко 200 врста макрофита, претежно емерзних које насељавају различита станишта, од низијских бара, мочвара и језера, планинских глацијалних тресава и језера, вештачких акумулација, канала, река, па све до брзих планинских водотока. Мали је број морских макрофита цветница (Posseidonia martima, Zostera marina) јер у морима доминирају макрофитске вишећелијске алге које су причвршћене за дно. Највећи број макрофита цветница налази се у слаткој води, а најбројније су у еутрофним барама где чине главну биљну компоненту ових комплексних екосистема. Њихово присуство омогућава исхрану и заклон многим воденим животињама, нарочито рибљој млађи. Вегетација в. б. у слатководним воденим басенима одликује се карактеристичним зонирањем. На обалама и плиткој води налази се појас емерзних в. б. (трска, рогоз, вежљика), следи појас флотантних в. б., а у дубљим деловима воде су субмерзне в. б. Неке в. б. у Србији спадају у најугроженије представнике флоре. Исушивањем бара и мочвара и загађивањем вода неке врсте су доведене на ивицу опстанка. Такве врсте су водена росуљица (Aldrovanda vesiculosa) и ребратица (Hottonia palustris) које су увршћене у Црвену књигу флоре Србије. Многе врсте в. б. заштићене су законом.

ЛИТЕРАТУРА: D. Sculthorpe, The Biology of Aquatic Vascular Plants, London 1967; В. Стевановић, Црвена књига флоре Србије, Бг 1999; Б. Стевановић, М. Јанковић, Екологија биљака са основама физиолошке екологије биљака, Бг 2001.

Б. Стевановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)