ВИДЛИЧ

ВИДЛИЧ, планина у источној Србији и мала регија која је по њој добила име. Регија се назива и Забрђе. Веначна планина припада Балканском планинском систему. Источна периферија је у Бугарској, где се В. одваја од планинског венца Старе планине код врха Ком (2.016 м). Простире се према југу, а висине му опадају према крашком платоу Тепош (око 800 м). Ту је планински гребен развође изворишта реке Височице на западу и Нишаве на истоку и добија правац исток--запад. То је флувио-денудациона површ ширине око 2 км. На њој су узвишења Драђијак (1.279), Висока стена (1.338 м), Бандера (1.370 м) и Гувниште (1.413 м). На северу планина се стрмо спушта у долину Височице, а југозападна падина према долини Нишаве је блажа. Источно од В. је Софијска котлина, а на западу се на њега наставља планина Басара. На југоистоку је Одоровачко-смисловско крашко поље (12 км²), највеће у источној Србији. Главни гребен и плато Тепош чине малмски кречњаци, а крашко поље силикатне јурске и тријаске стене. Развијен је крашки рељеф са вртачама, увалама, сувим долинама, кречњачким чукама, косама и главицама. Општа хидролошка карактеристика је безводност. Питомија је једино долина Забрдске реке, на југоисточној периферији регије, где је формирана плодна алувијална раван. Мало је површина под шумама. До 1.100 м н. в. простиру се храстове, а изнад њих букове шуме. Пашњака је највише у крашком пољу и у долинама. Основна привредна грана је пољопривреда. Насеља су мала (Височки Одоровци, Гуленовци, Мојинци, Петрлаш, Радејна и Смиловци) само два су 2002. имала више од сто становника и леже на југоисточном ободу планине. Припадају општини Димитровград, а с општинским центром повезана су локалним путевима. То је депопулациона средина (негативан природни прираштај, емиграција, старачка домаћинства), а доминантно је бугарско становништво.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Видановић, Видлич -- Забрђе, економско-географска студија, Бг 1960; К. Ристић, Димитровград и његова брдско-планинска околина (географска проучавања), Бг 1985; Географска енциклопедија насеља Србије, I, III, Бг 2001.

Д. Шабић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)