ВАШЧЕНКО, Герасим Васиљевич

ВАШЧЕНКО, Герасим Васиљевич (Ващенко, Герасим Васильевич), државни саветник, дипломата (?, пре 1790 – ?, 1859). Важио је за доброг познаваоца прилика у Турској и на Балкану. Ступио у руску државну службу 1803. Постао је чиновник Азијатског департмана МИД-а у години његовог оснивања (1819). У склопу руског изасланства од 1817. до 1821. боравио у Цариграду, а затим и при руској мисији (1826–1828, 1829). Радио у Акерману и Одеси 1826. као секретар канцеларије руског МИД-а, при тзв. Грчкој комисији. У служби председника дивана Влашке и Молдавије, грофа Палена, био 1828, a конзул у Сливeну 1830–1832. Извесно време радио ван дипломатске службе, као чиновник у трговачкој канцеларији. Надворни саветник постао 1833, од 1835. био конзул у Молдавији, а од 1837. у Оршави. У време трајања уставне кризе у Србији 1838. именован за првог руског дипломатског представника, у рангу конзула, у Кнежевини Србији. На том месту наследио га је 1843. Јаков Иванович Данилевски. Потом био привремени конзул у Једрену од 1845, а од 1847. генерални. Исте године унапређен у државног саветника са старешинством. Вишедеценијску службу окончао 50-их година XIX в. и преселио се у Оренбург. У наредној деценији, до смрти, посветио се пословима који су се односили на образовање казахских родова у међуречју Урала и Волге, тзв. Внутренняя киргизская орда, која је у првој половини XIX в. била у склопу Руске империје.

Дошавши у Србију 22. II 1838, В. је утврдио политичку ситуацију у земљи и одмах се ставио на страну уставобранитеља, тј. противника неограничене власти кнеза Милоша Обреновића. Како се Русија већ обрушила на српског кнеза због пренебрегавања њених савета у унутрашњој и спољној политици, долазак конзула није га радовао. Извештаји В. само су продубили већ постојећи расцеп између Обреновића и Русије, што се најбоље видело у новом Уставу из 1838, израђеном у турској престоници од стране руског и турског представника. После абдикације кнеза Милоша Русија је септембра 1839. подигла ранг конзулата у Београду у ранг генералног конзулата и В. је постављен за генералног конзула. Делатност В. је увелико превазилазила његове дипломатске и конзуларне надлежности. Он се директно мешао у унутрашње ствари земље, а кулминација његове активности пада у време династијске промене 1842. После Вучићеве буне 1842. стао је у одбрану кнеза Михаила Обреновића, који је у емиграцији рачунао на руску помоћ у повратку престола. На Народној скупштини која се састала у Топчидеру 16. VI 1843. ради поновног избора српског кнеза, на дан избора 27. јуна, лично је обилазио народне посланике и од њих прикупљао гласове. Сви су се изјаснили за Александра Карађорђевића, чији избор годину дана раније Русија није хтела да призна. Такође је значајно његово ангажовање на уклањању два уставобранитељска првака из земље Томе Вучићa Перишића и Аврама Петронијевића, који је постао изразити противник руског утицаја и најжешћи критичар руске политике према Србији. Носио је ореден Св. Владимира IV стeпена и Св. Ане II степена.

ЛИТЕРАТУРА: В. Вучковић, Српска криза у Источном питању (1842–1843), Бг 1957; Р. Љушић, „Руски конзул Вашћенко о приликама у Босни и Херцеговини тридесетих и почетком четрдесетих година XIX века", ИЧ, 1983, 29–30; Л. Н. Большаков, Повести о поисках и обретениях, Москва 2000; Р. Љушић, Кнежевина Србиjа 1830-1839, Бг 2004; Е. П. Кудрявцева, „Русская дипломатия и планы государственного устройства Сербии в первой половине XIXв", у: Двести лет новой сербской государственности, СПб 2005; Н. Јовановић, Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842–1858, Бг 2009.

Сузана Рајић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)