ВОЈИНОВИЋИ

ВОЈИНОВИЋИ, српска властеоска породица из XIV в. Родоначелник војвода Војин, господар Гацког, био је истакнути велможа из времена краља Стефана Дечанског. Војин је имао три брата чија су имена остала непозната. Непознато је име и порекло његове жене, али се зна да су имали синове Милоша, Алтомана и Војислава и ћерку Селу (Војисаву), удату за Брајка Бранивојевића. Синови, најстарији Милош и најмлађи Војислав, започели су дворску каријеру ставиоца код Стефана Душана. Милош, који је умро млад, вршио је улогу преговарача око продаје Стона и Пељешца Дубровчанима 1332. Средњи син, Алтоман, носио је титулу жупана и био је ожењен Витославом/Ратославом, ћерком војводе Младена, родоначелника династије Бранковић. У изворима се последњи пут спомиње 1359. Само неколико година после смрти цара Душана било је потребно Војиславу Војиновићу да постане најмоћнији велможа у Српском царству. Господарио је широким областима од Рудника и Дрине до Поповог поља, Боке и Звечана. Носио је титулу великог кнеза, а његови политички и економски интереси у приморју косили су се са дубровачким. Пошто је кнез Војислав преминуо децембра 1363, највероватније од куге, наследила га је удовица Гоислава са малолетним синовима, која је владала широком облашћу свога мужа, укључујући и жупе Конавле, Требиње и Драчевицу у залеђу Дубровника. Њену владавину окончао је с јесени 1368. њен нећак, Никола Алтомановић, син жупана Алтомана. Гоислава је са синовима пребегла у Дубровник, а одатле у Албанију, где јој се губи траг. Жупан Никола је још 1367. загосподарио значајном облашћу од Рудника у Србији до жупа у дубровачком залеђу. Његов последњи помен је из 1395.

М. Шуица

У епској поезији В. се везују за Вучитрн. Сестру Стефана, ,,земљи господара", проси војвода Војин и води своме граду Вучитрну (ЕР, 92). У Женидби Душановој (Вук II, 29) релација ујак--сестрић призива успомене на овог јунака. Потомци му столују у Вучитрну, у ризници се чува ,,мач зелени старога Војина", а кулаш је научио ,,путовати с коњма царевијем". Његови синови Вукашин, Петрашин и Милош истовремено су сестрићи цара Душана. Према типском поретку, најмлађи брат је и најбољи јунак. Митски и обредни слојеви, фантастика и хумор подређени су моделу јуначке женидбе с препрекама. Главна улога припада Милошу, који прерушен међу ујаковим сватовима испуњава тешке задатке тазбине и савлада троглавог Балачка војводу. Особена обредна маска заточника -- чобанина и племића, као и бројни детаљи везани за значења хронотопа и обреде иницијације, стапају се са мотивацијом поступака у кохерентно вођеној радњи. За В. се везује и мотив пребацивања цркве буздованом (Богишић, 76; Вук II, 37/ овде Милош Обилић; Пјеванија, 123) уз изразитија варирања имена.

С. Самарџија

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, О Николи Алтомановићу, Бг 1932; Т. Маретић, Наша народна епика, Бг 1966; Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Бг 1975; В. Недић, Вукови певачи, Н. Сад 1981; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија, Бг 1991; М. Детелић, Митски простор и епика, Бг 1992; J. Деретић, Загонетка Марка Краљевића, Бг 1995; Н. Љубинковић, Пјеванија црногорска и херцеговачка Симе Милутиновића Сарајлије, Бг 2000; М. Шуица, Немирно доба српског средњег века, Бг 2000; С. Самарџија, Биографије епских јунака, Бг 2008.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)