ВРАЊСКА ЕПАРХИЈА

ВРАЊСКА ЕПАРХИЈА, административна област СПЦ са седиштем у Врању. Јавља се после обнове Пећке патријаршије под именом „Врањанска", а њен епископ се помиње 1565. као потчињен скопском митрополиту. Проширена је 1587. припајањем митрополије Старог Нагоричана и територије бивше државе браће Дејановић. Пространа и богата, плаћала је султану за берат 30 дуката, а после проширења 53 дуката. Тешко се одржавала између Скопске и Нишке митрополије јер је скопски митрополит проширивао јурисдикцију, а врањски епископ постао његов викар. Када је Врање 1878. ослобођено од Турака, поново је 1882. припојено Нишкој епархији. Реорганизацијом по Уставу из 1931. издвојени су срезови Босиљградски, Масурички, Пољанички и Пчињски и припојени Скопској митрополији. После II светског рата тај део је остао у Србији као посебан део Епархије скопске, који је стварањем неканонске Македонске православне цркве (1967) остао изван њихове јурисдикције. СА Сабор Српске цркве од њих је 1975. основао В. е., а када су обезбеђени услови, 1978. изабран је први епископ Доментијан (Павловић), којем су поверене српске епархије и парохије у Македонији. В. е. је организована у четири архијерејска намесништва (босиљградско, масуричко-пољаничко, прешевско, пчињско), са 55 парохија, 117 храмова и 47 свештеника. Има осам манастира: Св. Илија (Бресница), Кацапун, манастир Петра и Павла (Милевци), Пресвете Богородице (Паља), Прохор Пчињски, Св. Никола (Врање), Св. Пантелејмон (Лепчинце) и Св. Стефан (Горње Жапско). Седиште епархијских служби је у Врању, а епископска резиденција у хиландарском метоху Св. Николе у Врању.

ИЗВОР: Спроведбена наредба Светог Синода.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", Глас САНУ, 1980, 2; Црква, календар СПП за 2006.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)