ВУНА

ВУНА, протеинска влакна добијена обрадом длака појединих животиња, нарочито оваца. Користи се као сировина за кућну, занатску и индустријску израду покривача, простирки, топле одеће и других одевних предмета. Србија има повољне услове за развој овчарства, тј. гајења оваца, у циљу обезбеђења меса, млека и в. Данашња производња в. у земљи износи 3.000 т непране вуне, која представља 1,14% од европске производње (264.000 т), а заснива се на просечној производњи од око 2 кг по овци. Коришћење в. има веома дугу традицију у народу у изради одевних предмета, ћилима и простирки, као и сировине за текстилну индустрију и домаћу радиност. У прошлости, највећу улогу у припреми и коришћењу в. имале су жене у прању руна, влачењу, предењу, ткању или штрикању, чиме су задовољаване потребе породице. Да би се задовољили захтеви квалитета в. за извоз, вршена је селекција оваца у оквиру раса, увоз раса са финијом в. или укрштање са страним расама које су давале такву в. С обзиром на општу тенденцију замене овчије в. у текстилној индустрији другим влакнима и смањења коришћења в. у домаћинству, већа пажња поклања се производњи овчијег меса.

Длакави покривач којим је овца обрасла чини овчије руно, а оно је састављено од влакана испреплетаних у међусобно повезане праменове. Међу најважнијим особинама в. су финоћа и дебљина влакана. Њихова просечна дебљина изражава се у микронима, а у првом реду зависи од расе оваца и креће се од 7 до 200. Са гледишта структуре, сва вунена влакна садрже два слоја, епидермис и кутис, а понекад и трећи слој, медула. Покривена су танким плочицама сличним крљуштима. Влакна в. сачињена су од кератина, који је смеша азота, сумпорних једињења и аминокиселина. Типична хемијска анализа в. је: угљеник 50%, кисеоник 22--25%, азот 16--17%, водоник 7% и сумпор 3--4%. У руну се разликују три врсте длаке. Пух представља тања, краћа и валовитија влакна, чвршће збијена у руну. Дебљина им је од 10 до 30 микрона, а дужина од 4 до 8 цм. Често немају сржни канал. Груба или осјаста влакна су дебела, слабо вијугава. Имају сржни канал. Њихова дебљина је 40 до 240 микрона, а дужина 30 цм и више. Полугруба влакна су на прелазу између две наведене групе, а имају дебљину од 30 до 40 микрона. Обично су без сржног канала. „Мртва" влакна су дебела, кратка, 2--3 цм, неравна, при врху шиљаста и лако ломљива. Сржи су испуњене.

Густина в. је расна одлика. У груборуних оваца на 1 мм долази 7,3 влакана, а у финоруних 29 до 88, максимално до 130. По физичко механичким особинама влакна в. разликују се од осталих текстилних влакана. Дебљина, односно финоћа вунских влакана пружа могућност пређе. Од фине мерино в. један килограм може да да нит дугу 100.000 метара, док код грубе в. дужина износи само 7.000 метара. Најчешћа класификација в., приказана је на бази дебљине, изражене микронима.

Амерички „Крвни систем" дели сву в. од најфиније до најгрубље у шест тржишних класа које су 1. фина, 2. ½ крви, 3. 3/8 крви, 4. ¼ крви, 5. ниска ¼ крви, 6. обична и 7. за чешљање. Енглески систем пређе указује да оцењивач показује број канура (пређе) који се може испрести из једне фунте (453,59 г) чисте в. Једна канура је дуга 560 јарди (512 м). Дужина влакна се утврђује за пораст в. у току једне године. Дужина од једног до другог краја влакна без исправљања представља дужину или висину, а потпуно исправљени валови, без истезања праву дужину. Код наших праменки однос између висине и стварне дужине износи 100:110, код цигаје 100:127, а код мерино оваца 100:160. Јачина вуненог влакна је способност да се опире сили кидања. Апсолутна носивост се изражава у грамима и показује колико оптерећење може да издржи влакно до момента кидања. Релативна вредност представља јачину влакна прерачунату на 12 мм попречног пресека, а изражава се у килограмима. Финија влакна имају мању апсолутну, а већу релативну носивост. Апсолутна се креће од 15 до 16 г на више, а релативна од 2,5 до 30 кг. Поуздано мерење врши се путем Дефорден-овог апарата. Растегљивост влакна в. је његова способност да се истегне под утицајем уптерећења до извесне мере пре раскида. Код вуне најфинијег квалитета може да буде већа од 50%. Еластичност је врло важна способност влакана да се врате у првобитни положај када престане деловање силе. Способност увртања (торзије) је да се опире кидању када се уврће око своје дуже осе. Гипкост и пластичност су способности влакана да при преради остану у положају у који су дошли при преради. Вијугавост је особина влакана да образују плиће или дубље вијуге. Сјај је способност влакана да одбија светлосне зраке који падају на њих.

Мекоћа и нежност вунских влакана зависе од грађе, облика и кутикуле. В. поседује хигроскопност, упијања и задржавања извесне количине влаге из ваздуха. Финија, маснија и опрана в. је хигроскопнија од грубе и прљаве в. Нормална влажност вунских влакана креће се између 15 и 17%. Специфична маса при нормалној влажности 1 цм³ износи 1,26 до 1,39 г.

Вунска влакна веома лоше проводе топлоту. Ако се проводљивост ваздуха означи јединицом, в. има шест пута већу топлотну спроводљивост. Незаменљива је сировина за израду топле одеће, као добре заштите људског тела од хладноће. Најчешћа боја в. је бела са нијансом жуте, али постоје расе оваца са црном и мрком в. Најпожељнија в. је бела, јер се може бојити по захтеву текстилне индустрије. Масни зној (сјера) продукт је лучења лојних и знојних жлезда које се налазе у кожи. Састоји се од ланолина, разних соли и других примеса. Што је в. финија, проценат вунске масти је већи и обрнуто: код мерино оваца има је до 30% сјерине, а код праменки 2 до 5% од укупне тежине руна. То има утицаја на рандман в., што је однос опране и 100 кг непране в. увећане за нормалан садржај влаге, изражен у процентима: 17% код фине, 15% код грубе и 16% код полугрубе в., а при температури од 16°C и влажности ваздуха од 65%. Код најфинијих мерино оваца рандман в. варира од 30 до 80% код груборуних праменки. Грађа руна, у зависности од грађе праменова може да буде: затворено, oтворено, полузатворено или полуотворено. По облику, праменови могу да буду: шиљасти, цилиндрични, левкасти и обрнуто левкасти. Принос в. је различит код појединих раса. На то утичу и други фактори, као густина влакна по јединици површине (1 цм²). Код србијанских праменки (сјенички, сврљишки, кривовирски, пиротски сој) тежина руна код мушких грла креће се од 1,47 до 2,57 кг а код женских грла 1,35 до 1,67 кг. Просечна производња в. у расе цигаја је 2, односно 3 кг.

Тимотеј Чобић

Као обновљива животињска сировина, в. припада групи протеинских влакана, али се од других животињских влакана разликује по високом садржају сумпора (3--4%) који потиче од високог садржаја двоструких амино-киселина. Расе оваца намењене за производњу в. настале су припитомљавањем дивље овце. Првобитно су разврставане према областима гајења на висинске и низинске овце. Касније се приступило разврставању оваца према карактеру в. коју дају на мерино, шевито, укрштене и прелазне в. Домаће расе оваца се одликују углавном меком, полугрубом и грубом в. и дугачким праменовима по којима су добиле име праменке. Ближу ознаку су добиле према месту или области гајења. Грубо се могу разврстати на сојеве са рудом в., у које спадају пештерска или сјеничка, сврљишка, пиротска, шарпланинскa, и груборуна праменка у коју спадају истарски и други приморски сојеви. У Србији се претежно гаји цигаја, раса која је донета из Румуније у XVIII в. В. се добија стрижењем или шишањем са живих оваца или скидањем са коже закланих оваца. Добијена стрижењем зове се стрижена или сирова в. Она је главни и највећи извор в. за прераду у текстилне производе у индустрији или домаћој радиности. За ову сврху добра је само в. добро негованих и правилно храњених и здравих оваца. Од расе оваца и услова гајења зависе принос и квалитет. Квалитет зависи и од врсте коже и структуре коже из које израста. Карактеристике в. потичу из структуре њених влакана. Корен влакна в. се налази у малом отвору у кожи, који се зове фоликул. Крв циркулише кроз фоликул, из кога расте длака. Мерино овца има око 6.200 фоликула/цм² коже. Изнад фоликуле, влакно је прекривено ланолином.

Пут који в. пређе од шишања овце до коначне употребе је веома дуг и има неколико технолошких целина. Једном, ређе два пута годишње, овце се доводе у станице на шишање у тачно одређено време. Друго шишање се обавља ако је то могуће да би се добило више в., али је она слабијег квалитета. В. добијена првим шишањем јагањаца (не старијих од осам месеци) зове се јарина или lambswool и она је изузетне финоће. Раније се шишање радило ручно и свакако је то био веома мучан дуготрајан посао. Тадашњи најбољи стригач је могао ошишати у једном дану највише 100 оваца. Данас се шишање обавља уз помоћ електричних машина. Врши се тако да руно остане затворено, тј. у једном комаду. Само од живе овце ошишана в. сме да носи назив „чиста рунска в.". Мерино овца даје годишње 6--8 кг в. Радник хвата овцу тако да не може да се помера. Само тако је могуће острићи цело руно са овце у једном комаду. В. са главе и ногу је кратка и груба. Најбољи квалитет се добија ако се она стриже посебно. Један радник је у стању да за један дан ошиша до 300 оваца.

После стригача долазе радници који сортирају в. Већ при сортирању сирове в., што данас ради само искусни стручњак са школованим тимом, мисли се на каснију употребну вредност и сврху. Свака врста овце даје одређену сирову в. и није свеједно која се врста, према свом квалитету и финоћи длаке, намењује вуненој хаљини или неком другом производу. Разликују се шест различитих квалитета на руну, а најбоља се прерађују у одећу и текстилне материјале за домаћинство. Свака врста има своју употребну сврху. На великој решетки се раздваја в. која је била споља од оне која је била унутра. Ова в. је пуна делића биљака и нечистоћа. Затим се сортира по финоћи, увијености, дужини влакна, чистоћи, боји и намени. Након сортирања убацује се у кутије на којима су означени разни типови квалитета. Дужина и висока увијеност су мерила квалитета. Разне врсте су увијене у различитим степенима. Увијеност значи већу дужину и могућност истезања. Употребљивост в. зависи од степена увијености. Што је увијеност мања то је влакно грубље. Под микроскопским увећањем од 800 пута, може се видети разлика између длаке различитих оваца, а ова сазнања узгајивачи додатно користе приликом разврставања и сортирања квалитета. Након стрижења и сортирања в. одлази у процес производње.

В. се нежно пере и прањем ослобађа масноће и нечистоће. Пре прања се истреса у посебним машинама. Прање се врши у машинама, левијатанима, које се састоје из 3--5 корита, напуњеним растворима за прање. Само прање се дели у потапање, прање и испирање. Потапање има за задатак да омекша нечистоће и масноће и да их претвори у сапонификовану масу. Након тога се врши прање. Испирање се врши у посебном кориту док се не добије чиста вода. У случајевима издвајања ланолина пре прања, значи после операције потапања, из корита се посебним испирањем из сапонификоване масе издваја ланолин. У случају јаче запрљане в., укључујући и биљне остатке, одстрањивање нечистоћа се обавља на два начина тзв. карбонизовањем и механичким одвајањем. Карбонизовање је метод којим се в. третира хемијским раствором. Наиме, потапа се у благи раствор сумпорне киселине, па се затим суши. При томе се се хидролизују сва биљна влакна, поцрне и постају крта и могу се механичким истресањем уклонити. При овој обради в. остаје неоштећена, али се ипак ова метода ређе примењује, јер влакна губе, у одређеној мери, своју гипкост, способност ваљања и упредања. Стога се чишћење заосталих нечистоћа од биљака чешће врши на посебној машини гребенаљци, механичким путем.

Након прања в. се суши у посебним сушионицама. За сушење се користе различити системи, један је путем фенирања, где се топао ваздух потискује вентилатором и проводи кроз сам материјал. Потом се влажан ваздух кроз одовод одводи из сушионице. Бојење в. се може извршити на три начина: одмах након прања у пахуљицама, након чешљања или израде пређе-конца, и бојењем готовог производа, штофа тзв. комадно бојење.

Килограм в. може да се рашири на површини од 140 м². В. са ознаком мерино подразумева да финоћа длаке не сме прећи дебљину од 24 микрона. Типови в. се одређују према квалитету влакна: 1. мерино -- фино, меко, врло коврџаво и најквалитетније влакно в. Потиче од мерино оваца. Користи се за производњу високо квалитетног камгарна, који се потом користи у текстилној индустрији. Пречник влакна је 16--23,5 микрометара; 2. кросбред -- в. средњег квалитета, средње финоће, не тако мека и коврџава као мерино. Потиче од кросбред оваца, мешанаца мерино оваца и оваца са грубом в. Користи се у текстилној индустрији као и за разне облике кућне употребе; 3. груба в. -- најнижег је квалитета, слабо или нимало коврџава. Потиче од оваца с грубом в. као што је шетландска овца. Користи се за производњу тепиха или има техничку примену (производња изолационих материјала и сл.).

Прва фабрика за прераду в. у Србији отворена је у Топчидеру 1850 („Војничка сукна и ћебади"), затим у Ужицу и Параћину 1880. Најзначајнија фабрика отворена је 1896. у Лесковцу (данашњи Вунарски комбинат „Летекс"). Осим поменутих значајни произвођачи су и „Слобода" из Куле, „Грделица", „Вучје" и др.

Теодор Атанацковић

У народним обичајима. Сходно веровањима у традиционалној култури Срба али и шире на Балкану, в. припада доњем свету, па се стога, каже В. Чајкановић, изразито користи у магијским радњама. Како је в. животињског порекла и често узета с мртвих животиња, сматра се нечистом, исто као и покојник. Херодот наводи да је онај ко би ушао у вуненој хаљини у храм починио грех. Ипак, в. као елемент који припада „доњем свету" поседује и апотропејско својство. Употребљавала се у сврху заштите кошница тако што су се међу њих стављали венчићи и лутке; од в. се праве култне лутке -- кукле (на коледарским маскама у околини Лесковца, у јужној Србији). В. су се терале и бабице, хтонски порођајни демони. Породиља је качила о себе црвену вуницу приликом порођаја, а тек рођеној деци се увезивала црвена в. око десне руке. Покојнику су узимали меру црвеном вуницом за гроб; покров за покојника је вунена тканина; девојчица или девојка која је носила воду за душу покојника сваки пут када излије воду, увезивала је на белој вуници по један чвор све док не увеже 40 чворова за 40 дана. В. су китили и дрво младе воћке која би се потом садила на гробу умрле девојке или момка. Учесници зимских обредних поворки, најчешће коледари, били су одевени или огрнути одређеним тканим вуненим хаљецима, а мушкарац преодевен у „бабу" носио је и преслицу с повесмом в. Веровало се да тако одевени представљају инкарниране претке. У време празника Св. Константина и Јелене (21. мај / 3. јун) у многим насељима источне и југоисточне Србије поред тога што је тај дан заветни дан, старије жене остављају на оброке камене крстове подигнуте поред светог дрвета -- записа и повесмо в., јабуке и цвеће. В. је у том контексту врста жртве.

Весна Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: М. Арсенијевић, „Вуна", у: Р. Живковић (ур.), Технологија техничких материјала, 4, Бг 1950; Hütte: Инжењерски приручник, IV/2, Бг 1953; В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Бг 1973; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; В. Марјановић, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Бг 2008.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)