ВИТОШЕВИЋ, Драгиша

ВИТОШЕВИЋ, Драгиша, историчар књижевности, критичар, приповедач (Баре, Гружа, 14. VI 1935 – Сисак, 4. VIII 1987). Гимназију завршио у Крагујевцу, Филолошки факултет у Београду (1960), где је магистрирао (1965) и докторирао (1973), с темом о српској поезији на почетку ХХ в. У Институту за књижевност и уметност у Београду од 1969. биран у сва звања, до научног саветника. Више пута боравио у Паризу и Москви на студијским истраживањима. Основне научне области којима се систематично и доследно бавио – новија српска књижевност, посебно српска поезија и књижевна критика првих деценија ХХ в., књижевна периодика, народно стваралаштво, модернизација српске књижевности, сличности, утицаји и везе у књижевности и друге – веома јасно су разврстане у његовим бројним научним радовима, студијама, монографијама, критичким и есејистичким текстовима и књигама. У пажљивом и детаљном изучавању српске поезије с почетка ХХ в. (Српско песништво 1901–1914, Бг 1975) – преко песничких књига, песама из књижевне периодике и критичких приказа у часописима – примењивао је плуралистички критички метод којим је, уз многобројне наративне илустрације и цитате из песама, свестрано осветљавао све значајније песничке појаве тадашње српске књижевности, чак и оне које су биле заобилажене у доцнијим књижевноисторијским тумачењима, и на тај начин веома динамичним критичким поступком реконструисао епоху раног српског модернизма. Паралелно је проучавао удео и значај српске књижевне критике на почетку века у модернизацији и развоју тадашње српске књижевне мисли и непосредне књижевне праксе (Критика у Скерлићево доба, Бг 1975). Интензивно се бавио тумачењем и особеностима српске књижевне периодике, посебно Српског књижевног гласника (Српска књижевна периодика, Бг 1984; Српски књижевни гласник 1901–1914, Н. Сад – Бг 1990). У есејима је афирмисао изворно народно стваралаштво и стајао у одбрану традиционалних културних вредности. С песником Д. Ерићем сачинио је прву антологију сељака песника (Орфеј међу шљивама, Бг 1963) и основао часопис за народно стваралаштво Расковник (1968), чији је био дугогодишњи уредник. Посебну област његовог књижевног рада чине текстови посвећени компаративним изучавањима и везама српске књижевности са књижевностима европских народа (До Европе и натраг, 1–2, Бг 1987, 1989; Смисао сличности у књижевности, Бг 1995). Иако је био приврженик традиције и основних националних вредности у култури, у научним радовима, подједнако осветљавајући књижевни живот и главне уметничке идеје времена, тежио је приближавању српске књижевности европској традицији.

ДЕЛА: Ја мислим друкчије, Бг 1983; Дародавци из прикрајка: огледи о нашем самоуком стваралаштву, Бг 1984; Непознати Скерлић, Бг 2012; приповетке: Озбиљне игре, Н. Сад 1966, Волови на плафону. Сто кратких прича, Бг 1996.

ЛИТЕРАТУРА: А. Петров (ур.), Прилози за историју српске књижевне периодике: Споменица Драгиши Витошевићу, Н. Сад – Бг 1990; Ј. Пејчић, „Драгиша Витошевић, приповедач", у: Д. Витошевић: Волови на плафону, Бг 1996; Зборник у част Драгише Витошевића, Бг 2005; П. Палавестра, „Драгиша Витошевић и институтска критика", П. Протић, „Књижевни историчар Драгиша Витошевић", Ђ. Ј. Јанић, „Књижевност и кетман", С. Пековић, „Сенка/е Драгише Витошевића", М. Аћимовић Ивков, „Вуковска стаза Драгише Витошевића", М. Недић, „Приповетке Драгише Витошевића", КИ, 2005, XXXVII, 125–126.

Марко Недић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)