ВЛАТКО

ВЛАТКО, севастократор цара Уроша (? -- ?). Првобитно властелин цара Стефана Душана, тек у служби цара Уроша добио је високо достојанство и титулу севастократора. Иако његово порекло није утврђено, реконструкцију породице севастрократора В. могуће је извести и употпунити на основу ктиторских портрета насликаних у В. задужбини, цркви Св. Николе у Псачи код Криве реке. По свему судећи, повељу којом је В. поклонио манастир Псачу Хиландару потврдио је пред крај своје владавине цар Стефан Душан. У време издавања повеље В. још увек није носио титулу севастократора. Из истог периода вероватно датира и новац са натписом В., такође без титуле. Његова властеоска област обухватала је територије Славишта, Врања, Иногошта и Прешева. В. успон био је истовремен са уздизањем браће Мрњавчевић, са којима је можда био родбински повезан. Сведочанство о његовој породици пружа живопис у цркви Св. Николе у Псачи, настао у периоду 1365--1371. Ктиторски портрети приказују севастократора В., његову жену Владиславу, синове Стефана, Угљешу и још једног без имена. На фресци су представљени кнез Паскач, који заједно са В. придржава модел храма, и његова жена кнегиња Озра, вероватно В. родитељи. Однос између севастократора В. и централне власти у Српском царству био је добар, о чему сведоче фреске савладара цара Уроша и краља Вукашина насликане у истом храму. После Маричке битке (1371) браћа Драгаш су приликом ширења своје области заузела територију малолетног Угљеше, сина севастократора В.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Бг 1912; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, IV, Бг 1923; А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Бг 1926; С. Мишић, „Хрисовуља цара Стефана Душана о поклањању цркве Светог Николе у Псачи манастиру Хиландару", ССА, 2005, 4.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Радојичић, „Севастократор Влатко и његов новац", Старинар, 1938, III 13; Б. Ферјанчић, „Севастократори и кесари у српском царству", ЗФФБ, 1970, Х/1; Р. Михаљчић, Крај српског царства, Бг 1975; Историја српског народа, I, Бг 1982; И. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле, Бг 1994.

Марко Шуица

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)