ВАНТЕЛЕСНА ОПЛОДЊА

ВАНТЕЛЕСНА ОПЛОДЊА, поступак непосредног спајања јајне ћелије и сперматозоида (фертилизације) у лабораторијским условима. Циљ в. о. је да помогне остваривање родитељства оним паровима где због неког од поремећаја не долази до фертилизације. Најчешћи разлози су стања која онемогућују спајање јајне ћелије и сперматозоида (фертилизацију): веома мали број и смањена функционалност сперматозоида, непроходност јајовода или немогућност ослобађања јајне ћелије. Поступци в. о. темеље се на побољшавању природних оплодних могућности пара. Усмерени су ка остваривању контакта јајних ћелија и сперматозоида скраћујући пут до њиховог спајања. Суштина свих поступака в. о. је ослобађање јајне ћелије из јајника (овулација) и допремање припремљеног семена у већу или мању близину јајне ћелије. Поступак је дуготрајан, непредвидљив, често фрустрирајући, тражи много времена и стрпљења.

Пре него се стигне до фертилизације неопходно је у јајнику, тачније фоликулу покренути дозревање јајних ћелија помоћу медикамената (хормона гонадотропина). Након оствареног сазревања јајних ћелија оне се уз помоћ ултразвучног апарата извлаче из фоликула и под контролом микроскопа преносе у посебне посуде са медијумима. У те посуде са медијумом се додају обрађени („опрани") сперматозоиди, након чега се посуде стављају у посебне инкубаторе. Инкубатори остварују скоро исте услове који постоје и у самој материци што омогућује да се након 24–48 сати у контролисаним условима у инкубатору развију ембриони. Ембриони се могу већ након другог дана развоја вратити у материцу у стадијуму од 4 до 6 бластомера. Ако се култивација настави до петог дана ембрион прелази у фазу бластоцисте и ако се тада враћа има нешто већу шансу да се угнезди у материчну слузокожу. За враћање ембриона (ембриотрансфер) користе се веома танки катетери у које се помоћу микроскопа увуку ембриони. Након тога се ти катетери кроз грлић увлаче у материчну шупљину. Враћање се спроводи под контролом ултразвучног апарата који приказује тачан положај катетера са ембрионима унутар материчне шупљине. Пожељно место где ембрионе треба оставити јесте горња трећина материчне шупљине, ближе фундусу.

Код пацијената са добром прогнозом проценат остварених имплантација ембриона у програму вантелесне оплодње достиже 50% по покушају, чак и у случајевима кад пацијенти нису млађи од 35 година. Са друге стране у већини статистика проценат живорођених беба не прелази 35%. Ако је реч о пацијентима старим од 41 до 42 године проценат живорођених беба не прелази 11%, док код пацијената преко 45 година готово да нема шансе за трудноћу уколико се не користе дониране јајне ћелије.

Иако је в. о. постала веома прихватљива за решавање неплодности она није без ризика. Најчешће помињан ризик је велики проценат близаначких, односно вишеплодних трудноћа које се у више од 50% заврше пре термина порођаја, тачније пре 35. недеље гестације. Тако рођена деца имају знатно већи ризик за настанак поремећаја са видом, церебралним оштећењем и отежаним учењем. Са друге стране вишеплодна трудноћа (близанци, тројке) носи већи ризик и за развој прееклампсије и еклампсије. Због могућих компликација све чешће се у материцу враћају само један или два ембриона. Остатак ембриона се замрзава и тако чува до наредне потребе за ембриотрансфер.

Постојећа плодност људске врсте данас није велика чак и у најбољим околностима. Ако се посматра 100 парова млађих од 35 година који покушавају да остваре трудноћу, у току једног месеца њих 20 то оствари, при чему од тих 20 већ у првом месецу код три пара настане рани побачај. То значи да је шанса за добијање детета за пар који је млађи од 35 година свега 17% током месец дана. Стога није необично да се данас неплодност сматра једним од важнијих здравствених проблема који једнако погађа све расе и све слојеве друштва. На нашим просторима је овај проблем још присутнији. Последњих деценија је све видљивија депопулација која прелази у белу кугу. У борби против таквог стања поред осталих мера и примена в. о. даје свој допринос, посебно код популације старосног доба изнад 35 година.

Прво дете добијено уз помоћ в. о. рођено је 25 VII 1978. у Енглеској. Непуних пет година након тог догађаја је и у тадашњој Југославији рођено дете уз помоћ в. о., прво у Загребу (1983 – проф. др Петар Дробњак), а затим и у Београду (1986). Од тог времена је број изузетно добро опремљених центара за асистирану репродукцију са завидним резултатима у Србији знатно повећан. Највише их имају Београд (6) и Нови Сад (3), присутни су и у Нишу (2) и у Лесковцу (1), а од скоро се ради и у Ваљеву.

Литература: J. Geris, F. Olivennes, P. De Sutter, Assisted Reproductive Technologies, London 2004; D. K. Gardner, In Vitro Fertilization A Practical Approach, Informa Healthcare, New York – London 2007.

Небојша Радуновић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)