ВАСИЋ, Павле

ВАСИЋ, Павле, историчар уметности, ликовни критичар, универзитетски професор (Ниш, 30. VIII 1907 – Београд, 12. III 1993). На београдској Уметничкој школи ванредно учио сликарство (1922–1924), да би после краћег прекида уметничко усавршавање наставио у атељеу Јована Бјелића (1926–1929). Почео да ради 1925. као дневничар у Касационом суду, бавио се сликарством и почео да студира на Правном факултету у Београду. После одслуженог војног рока у Школи за резервне официре у Осијеку дипломирао је 1931. и потом кратко радио у Главној контроли. Уметничко образовање и стална тежња за праћењем светских токова у уметности временом су га мотивисали да и сам почне да пише о уметности. Као одлучујућа година у којој се В. преусмерио на поље историје уметности сматра се 1938. Први чланци написани о Николи Пусену у Уметничком прегледу, представљају увод у плодотворни рад В. као истраживача уметности. Понуду за прелазак у Музеј кнеза Павла и Кашанинову сугестију да би требало да се бави историјом уметности прихватио је и 1939. прешао у музеј као асистент. Други светски рат провео је као заробљеник у логорима Италије, Пољске и Немачке. Историју уметности дипломирао је на Филозофском факултету у Београду (1947), а докторирао на Универзитету у Љубљани (1956), са радом о првом српском литографу Анастасу Јовановићу. По повратку у земљу 1945. започео је педагошку активност. Као професор цртања радио је у Седмој мушкој и Четвртој мешовитој гимназији, а од 1950. на Академији примењених уметности у Београду. Истовремено је постао и стални сарадник Политике где је објављивао ликовне критике. Године 1952. изабран је за наставника Европске уметности на ФФ у Београду. Као професор историје уметности радио и на Музичкој академији и Академији драмских уметности, а учествовао и у оснивању Одељења ликовних уметности на Академији уметности у Новом Саду.

Предмет његових интересовања била је национална уметност XVIII и XIX в., али је пратио и савремена уметничка дешавања. Пратећи развој српске и југословенске уметности, заинтересовао се за фигурално сликарство и човека уопште. Интересовање за савремени живот В. је испољавао и кроз позоришне текстове, пишући драме и комедије. Његови актери били су људи из уметничког окружења, али и личности попут Захарија Орфелина и Јоакима Вујића. Значајан део његовог проучавања српске уметности био је везан за теренска истраживања, током којих до изражаја долази његова посвећеност педагошком раду и преношење искустава млађим генерацијама. Квалитет његових истраживачких и организаторских способности препознале су културне установе, пре свих Матица српска, чија је дугогодишња сарадња са В. резултирала значајним пројектом израде уметничких топографија Сремских Карловаца, Сомбора, Панчева и Крушевца (Уметничка топографија Сремских Карловаца, Н. Сад 1978; Уметничка топографија Сомбора, Н. Сад 1984; Уметничка топографија Панчева, Н. Сад 1989; Уметничка топографија Крушевца, Н. Сад 1990). Овакав модел културноисторијске презентације градова представљао је новину у српској научној средини. Каталошки део топографије чинила су валоризована уметничка дела и споменици, а уводни део одељци из археологије и историје насеља, као и историјскоуметничке прилике. Иза В. као историчара уметности остало је преко 3.000 радова – књига, студија, чланака и каталога. Они омогућавају сагледавање развоја српске уметности, пре свега XVIII и XIX в., кроз различита уметничка остварења од архитектуре, вајарства, сликарства, преко примењене уметности до ношњи, униформи и оружја. Научне радове објављивао у Бечу, Венецији, Будимпешти, Букурешту и Северној Америци. Уз непубликовану заоставштину они откривају његов знатижељни дух и истрајност у науци.

Упоредо с другим активностима В. је успевао да се бави и сликарством. Од 1934. био је члан УЛУС-а и, заједно са Десеторицом, учествовао на бројним групним изложбама, а од 1973. излагао је и самостално. Био је стипендиста Француске владе која му је омогућила боравак у Паризу (1939). Био је активни учесник у културним дешавањима Београда и Србије, од међуратног периода до последње године живота. Обликовао је савремену ликовну сцену критичким освртима, бавио се историјом уметности, док је својим сликарским изразом припадао различитим уметничким круговима. Проучавао је уметност, али је и његово ликовно стваралаштво било предмет проучавања. Успешно се бавио и графологијом. Добитник је јавних и стручних признања као што су Орден Св. Саве V степена (1940), Октобарска награда града Београда (1974), Вукова награда (1977) и Седмојулска награда (1979). Сећањe на В. и његов допринос одржава се кроз награду која носи његово име, а додељује се од 1995, на иницијативу чланова Секције историчара уметности УЛУПУДС-а.

ДЕЛА: Увод у ликовне уметности, Бг 1959; Константин Данил (1789 – ?), Зр 1961; Живот и дело Анастаса Јовановића, Бг 1962; Ношња народа Југославије кроз историју, Бг 1968; Димитрије Аврамовић, Бг 1971; Доба барока, Бг 1971; Урош Кнежевић 1811–1876, Опово 1972; Уметнички живот, Бг I–IV, 1973, 1976, 1985, 1987; Сликарска породица Марковић, Чачак 1976; Униформе српске војске 1908–1918, Бг 1980; Примењена уметност у Србији 1900–1978, Бг 1981; Доба рококоа, Бг 1991; Одело и оружје, Бг 1992.

ЛИТЕРАТУРА: „Попис радова др Павла Васића", ЗЛУМС, 1971, 7; Д. Медаковић, Истраживачи српских старина, Бг 1985; Љ. Миљковић, Павле Васић сведок епохе, Бг 1993; М. Јевтић, Сведок и учесник: разговори са Павлом Васићем, Бг 2007.

Јелена Пјевац

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)