ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ

ВАСЕЉЕНСКИ САБОРИ (грч. oijkoumenikh; suvnodo"; лат. universalis concilium; стсл. vqselEnqskiü sqborq), радни скупови православних епископа из свих земаља, јер старословенски термин васељена (hJ oijkoumevnh gh', terra habitata, vqselEna) означава насељени део земље. В. с. нису највиша инстанца у Цркви (у том случају постојали би као тело које непрекидно заседа), они су сама Црква, а пројављују се кроз сабрање свих епископа који представљају целу Цркву. Свештеници и ђакони могу да учествују у раду, а у одлучивању једино ако су заступници свог одсутног епископа. Постоје од самих почетака Цркве јер је саборност њена суштина, па је зато немогуће да буду замењени колективним или инокосним управним органом. Утемељени су примером апостола који су одржали сабор у Јерусалиму (Дап 15, 1–30) и ставом апостола Павла да се сва питања саборно решавају. Доносили су две врсте одлука: догматске, називане орос (ro", finis), које су се тицале праве вере; те дисциплинска правила, називана канони (kanne", canones). Сазивали су их цареви и њихове одлуке својом наредбом спроводили у живот, али нису били царска институција будући да цареви нису имали право гласа. Суштинску ортодоксију не гарантује ни царев потпис нити потписи епископа јер су то спољашњи критеријуми, а унутрашњи критеријум подразумева да саборска одлука у потпуности одговара ономе како је Црква одувек веровала и исповедала. Ортодоксију саборских одлука може да потврди једино свест Цркве када их прихвати. Православна традиција признаје седам в. с. одржаних од 325. до 787. и много помесних сабора између и после њих. Први сабор одржан 325. у Никеји, уз присуство 318 отаца, осудио је Арија и формулисао христологију, тј. учење о Христу, а празнује се 29. маја / 11. јуна. Други је одржан 381. у Константинопољу, са 150 отаца, осудио је Македонија и установио пневматологију, тј. учење о Светом Духу, празник 22. мај / 4. јун; Трећи сабор 431. у Ефесу, са 200 отаца, осудио је архимандрита Несторија и формулисао теотокологију, тј. учење о Пресветој Богородици, празник 9/22. септембар. Четврти сабор 451. у Халкидону, са 630 отаца, осудио је монофизитизам и формулисао учење о две природе у Христу. Пети сабор 553. у Константинопољу, са 165 отаца, осудио је јеретичке списе Теодора Мопсуестијског, Теодорита Кирског и писмо Иве Едеског Марију Персијском, празнује се 25. јула / 7. августа. Шести, 681. и 692. у Константинопољу, са 170 отаца, осудио је јерес монотелитизма, празник 23. јануара / 5. фебруара и 14/27. септембра. Седми сабор, одржан 787. у Никеји, са 367 отаца, осудио је иконоборство, празнује се 11/24. октобра, али служи се у најближу недељу. Првих шест сабора имају и заједнички празник 16/29. јула, али се служи у недељу најближу том датуму.

В. с. су поштовани од свих хришћана, а саборски оци призивани су као сведоци у заклетви и сликани у живопису средњовековних цркава. Срби имају неколико храмова посвећених успомени Светих 318 богоносних отаца учесника Првог в. с. (325) у Никеји. Значај саборских отаца потврђен је и тиме што у календару постоји неколико празника њима посвећених, од којих се два празнују увек у недељу, пре или после календарског датума. На дан празновања сабора у храмовима читани су ороси и клицано правоверним архијерејима и владарима, а анатемисани јеретици. Срби их призивају у молитвама „Свети оци, никеистији, помозите ми", на многим књигама ономе ко је украде упућено је проклетство „да је проклет от 318 светих отец". У народним свечарским здравицама кличе се „ва славу и чест светије 318 богоносни отаца који у Никеји сабор саборисаше, Арија безумнаго низложише, веру утврдише и нама ришћанима закон предадоше".

Осим богослужбеног песништва и књижевних радова, сабори су били инспиративни и за ликовне уметнике који су у том погледу остварили значајна уметничка и историјска остварења. У Цариграду, у згради званој Милион наспрам цркве Св. Софије, све до 767. постојао је фреско-приказ првих шест в. с. У цркви Рођења Христовог у Витлејему били су у зидном живопису представљени сви в. с. Фреско-приказ сабора трајао је све до пред крај XVI в., о чему постоје сведочанства у многим путописима. У трпезаријама светогорских манастира и у притворима светогорских храмова и данас има много фреско-изображења свих седам в. с. Светогорски иконографски приручник JErmhneiva th'" zwgrafikh'", настао у Светој Гори у X--XI в., посветио је један одељак иконографском приказу в. с.

У српским манастирима такође је било много иконографских приказа в. с., а од тог богатства нешто је и сачувано. Тема в. с. јавља се као омиљена тема у епископским и архиепископским црквама. То је био начин да се у катедралним храмовима илустративно прикаже брига црквених власти за очување и одржање правоверја. У припрати Сопоћана најстарији ликовни приказ в. с. налази се одмах уз старозаветне догађаје од Аврама преко Јосифа, затим Христове генеалогије до времена ране црквене историје. На горњим деловима источног зида насликано је свих седам в. с. Уз њих је придодат и сабор Стефана Немање против богумила. У Ариљу је то поновљено: Аврамова жртва, Лоза Јесејева, В. с. и сабор Стефана Немање. На сцени Првог в. с. светитељ је у полиставриону, погледа упртог у две групе епископа; тај светитељ је вероватно Св. Никола или Св. Ахилије, а под његовим ногама фигура у тамном оделу вероватно је јеретик Арије. Православни епископи су у полиставриону и с ореолом, а јеретички епископи у белим одеждама и без ореола.

У цркви Св. Димитрија у комплексу Пећке патријаршије приказана су само два в. с., али је архиепископ Никодим тражио од сликара да уз стари обичај византијских сликара на тему в. с. убаци и српске саборе. Приказани су сабор Св. Саве, који председава скупу епископа говорећи беседу „О правој вери", те сабор Стефана Дечанског који, седећи на престолу, прима свитак (тј. одлуку и поруку са сабора српских архијереја) од Стефана Немање као Симеона Мироточивог, тј. у одећи великосхимника. Због тога је Дечански по мишљењу монаха идеалан владар – на власт је дошао и вољом Цркве.

У своду припрате манастира Дечани сликани су в. с. уоквирени календарским сценама свих 12 месеци, са идејом да су сабори суштина Цркве као и календарски свеци. Уз њих је генеалошко стабло Немањића, бранилаца ортодоксије у Србији. Вештији сликар урадио је саборе, а друга група сликара календар. Спој календара и в. с. оправдан је чињеницом да се помињу у синаксарима заједно са другим календарским успоменама, али и тиме што чине важну карику у животу Цркве. Смештање у своду средњег брода припрате могло би да има везе са сценом оснивања храма дечанског на источном зиду где су приказани Христос Сведржитељ и ктитори Стефан Дечански и Душан. Није случајно изнад српских краљева сликан Први в. с. којем председава цар Константин с којим су се српски краљеви поредили и опонашали га. Насликано је само првих шест сабора јер није било места и за седми. Сви сабори су слично замишљени и приказани: у врху седи цар који је сазвао сабор држећи крст у рукама, око њега седе четири источна патријарха са књигама у рукама (у време сликања Рим није био у јединству са Саборном црквом), около је царева гарда и побожни народ; у суседном пољу су две групе архијереја, једна наспрам друге, правоверни с ореолом и еванђељима, а јеретици без њих. Свака сцена сабора у натпису има објашњење колико је светих отаца било присутно, против које јереси су сазвани и о којем се богословском питању расправљало, а исписана су имена царева и највиших црквених представника код њихових ликова. Најопширнији текст је уз Први в. с. Опширни текстови с обиљем података сведоче о жељи да се што верније понове саборске одлуке из синаксара или из Синодика православља који су читани на дан тих сабора. Најбољи уметник дечанске групе живописаца, први међу њима и њихов вођа, сликао је в. с. који су иначе тешки за сликање уколико се желело избегавање једноличности и понављање исте композиције од слике до слике. У немањићком периоду у Скопској Црној Гори подигнут је манастир Матејче, који је живописан 1355. непосредно после смрти цара Душана. У њему један од циклуса чине и в. с.

Црква је у бурној историји првих векова сачувана уз велике жртве због антихришћанске политике римских царева и фанатизма политеистичке светине. У следећим вековима претња су јој били јереси и расколи, због којих је сазвано седам сабора на којима су учествовали епископи свих пет патријаршија (Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим), али и друге помесне и самосталне цркве. Одлуке сабора сачувале су јединство Цркве и правоверје, па су зато они нашли место у календару и живопису. С друге стране, сцене в. с. у храмовима подсећају на саборни карактер Цркве, као и на труд правоверних владара да се очува чистота вере. Српски краљеви се труде да сачувају неповређене црквене догмате, због чега су сликани испод сцена в. с. са царем Константином.

ЛИТЕРАТУРА: М. Парента, „Сазивање Васељенског сабора", Гласник СПП, 1924, 15; М. Чанак Медић, Свети Ахилије у Ариљу, Бг 1982; А. В. Карташов, Васеленски сабори, I–II, Бг 1995; Б. Тодић, М. Чанак Медић, Манастир Дечани, Бг 2005.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)