ВЛАШАЦ

ВЛАШАЦ, лук козјак, љутика (Аllium аscalonicum) из породице Alliaceae (лукови), пореклом из Сирије. Познат је и као шалот, ешалота, зависно од региона. To je врста из југоисточне Европе, Русије и Азије. Ботанички је, као и сви лукови, двогодишња врста, али се гаји као једногодишња и вишегодишња култура. У Србији то је баштенска врста, посебно у традиционалним баштама централне и јужне Србије. За исхрану се користи млади лук, први лук у рано пролеће и зреле луковице у свежем стању као додатак јелима и успешно се маринира у домаћинству. В. је богат витамином Ц, угљеним хидратима и специфичним етеричним уљима који дају карактеристичан мирис и укус, те лековита својства као и код других лукова. Образује гранат коренов систем. Из једног подземног стабла, које има више клица, образују се младе биљке -- млади лук којег чине бело, кратко лажно стабло и сочни овални зелени листови. Зрењем хранљиве материје из зелених листова прелазе у основу лажног стабла и образују се праве луковице, чији број зависи од сорте, величине садног материјала и услова успевања. Луковице су повезане преко мајчиног стабла и чине „гнездо". Права луковица је исте грађе као и луковица црног лука (има суве листове, сочне листове, подземно, право стабло са одређеним бројем клица). Најмањи број луковица у гнезду је при производњи из семена (2--4), а највише при садњи крупнијег арпаџика (и до 40 луковица у гнезду). Облик луковице је неправилан на месту где се развијала уз друге луковице и увек се види део основног, правог стабла. Луковица је издуженог, овалног и округлог облика, најчешће ситнија (до 30 г) него код црног лука, иако код неких популација достиже масу и до 150 г. Има нежне суве листове, жуте, смеђе, бакарно црвене и љубичасте боје, са белим или обојеним унутрашњим листовима. Луковица је често веома чврста, пријатног, карактеристичног мириса који подсећа на црни лук. В. може бити полуљут и љут (зато се у неким крајевима Србије и зове љутика). Клица у луковици дуго мирује, не проклијава и читавих годину дана од вађења (од јула до јуна следеће године), што омогућује добро чување и дугу потрошњу. У другој години образује цветно стабло и цваст типичну за лукове, а уз странооплодњу образује се ситно, угласто, црно семе, чврсте семењаче, слично семену црног лука. Производња на њиви и заштићеном простору у Србији је спорадична, али се у баштенским условима за зелену пијацу производи најчешће из ситне луковице, садњом у септембру и октобру (растојање 20 x 15 цм на дубини 4--5 цм). Млади лук се може користити већ у фебруару и марту, а луковице су зреле у јуну и јулу. Садња у рано пролеће омогућује добијање младог лука крајем лета, а садњом почетком лета доспева у јесење доба. При директној сетви у марту луковице се остављају у земљи током зиме и већ се од фебруара може убирати млади лук. Принос младог лука је око 3--4 кг/м², а луковица и до 5 кг, што зависи од начина производње и сорте.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Радић, Повртарство -- за школу и народ, Пан. 1878; Б. Лазић, М. Ђуровка, В. Марковић, Повртарство, Н. Сад 2008.

Б. Лазић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)