ВРАНАЦ

ВРАНАЦ, корморан, свака од водених рибоједих птица рода Phalcrocorax, истоимене породице Phalacrocoracidae, реда несита Pelecaniformes. Крупне или величином средње птице преовлађујуће тамног или црног перја, вретенастог тела, подужег врата, средње дугог, јаког и бочно спљоштеног кљуна са кукицом на врху и дугог клинастог репа. Ноге снажне, повучене уназад тако да в. на сувом стоји усправно. Сва четири прста повезана су пловним кожицама, али в. уме чак и да се пење по гранама. Храни се највише рибом коју лови гњурањем. Кад не лови, излази на предмете који вире из воде, на дрвеће или на обалу и често рашири крила. Гнезди се колонијално, у Србији најчешће на дрвећу, понекад у мешовитим колонијама са чапљама. Ове птице ноће групно, обично на дрвећу наднетом над воду, често десетину километара удаљеном од ловишта. У Србији постоје две врсте, у прошлости јако угрожене и нестале са многих места. Изградњом рибњака и вештачких језера која се порибљавају, популације в. обнављају се од краја ХХ в. Велики в. Ph. carbo је тешка птица дужине 80--100 цм, распона крила 130--160 цм. Одрасли су претежно црног перја, на крилима с бронзаним одсјајем, и са белим образима. У време парења на потиљку добијају попут иња бела перца (која касније отпадну) и по једну округлу белу површину на боковима. Млади мат, тамно смеђесиви, с доње стране светли, скоро бели. Велики в. је космополитска птица, а у Србији тражи велике реке, језера, рибњаке и баре, нарочито оне које су пренасељене рибом. У априлу женка снесе 3--4 бледоплавих или зеленкастих јаја у грубо гнездо од грања, у Србији најчешће на дрвету близу воде. Инкубација траје седам недеља, а полетарци полећу после седам недеља. Велики в. је врло дисперзиван, млади нарочито скитају у свим правцима. У Србију зими долазе и птице са балтичких обала. Почетком ХXI в. популација великог в. достигла је 1.200 парова у десетак колонија и наставила да расте. Лови и на дубоком дну у потпуној тами. Поред рибе, гута и шкољке. Мали в. Phalacrocorax pygmeus упола је мањи 45--55 цм, распона 80--90 цм. У време гнежђења је претежно црн са кестењастом главом и вратом, те ретким белим пецкама по целом телу. У јесен постаје блеђи и појављују му се светле површине на подбратку. Млади су одоздо светли. Мали в. распрострањен је само у југоисточној Европи и југозападној Азији, од Балкана до Каспијског језера, а у Србији се гнезди у врбацима у близини Дунава и Саве и на већим рибњацима. Лови рибу и на сасвим малим обраслим водама (мртвајама, рукавцима, барама и каналима). У мају или јуну женка полаже 4--6 бледозелених јаја у гнездо од грања и трске смештено на врби или у тршћаку. Инкубација траје четири недеље, а полетарци полећу после осам недеља или касније. Почетком ХXI в. растућа популација у Србији процењена је на 500 парова у две колоније, али је од тада настало још неколико колонија. Зими се дисперзијом локално повећава број, па се само код Београда на ноћењу окупља и до 7.000 јединки, а јединке из Србије налажене су и у Црној Гори.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пузовић и др., „Колоније чапљи и корморана у Србији 1998", Ciconia, 1999, 8; С. Пузовић и др., „Птице Србије и Црне Горе -- величине гнездилишних популација и трендови 1990--2002", Ciconia, 2003, 12; Д. Симић, М. Туцаков, „Numbers and local movements of Pygmy Cormorants Phalacrocorax pygmeus wintering in Belgrade", Аcrocephalus, 2004, 25; С. Пузовић и др. „Нова гнездилишта малог вранца Phalacrocorax pygmeus у Војводини у периоду 2004--2006", Ciconia, 2006, 15.

Воислав Васић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)