ВИДИНСКИ САНЏАК

ВИДИНСКИ САНЏАК, управно-територијална јединица Турског царства, која се простирала на око 11.000 км². Основан после турског освајања Никопоља 1396, пошто је султан Бајазит освојио Видин, В. с. је припадао Румелијском, а после 1541. Будимском ејалету, у чијем је саставу остао до пада Будима 1686. У центру санџака у Видину, налазило се седиште митрополије, те је и у периоду турске власти сачувана самосталност црквено-административне јединице, под управом Васељенске патријаршије у Цариграду. По попису из 1454/55, В. с. је имао 11 мањих јединица -- нахија: Соко (Бања), Сврљиг, Кладово, Црна Река, Белоградчик, Гелвије (Кливје), Видин, Загорје, Кривина, Поломје и Тимок. По попису из 1560, било је девет нахија (без Белоградчика и Гелвије). Крајем XVI в. В. с. је имао трајно уређену административну поделу, за коју се сматра да је преузета из традиције Видинске кнежевине, будући да су називи свих тврђава и уједно нахијских центара (осим Кладова, тј. Фетисламa) нетурског порекла. На територији В. с. било је између 122 и 124 тимара и два зеамета, али тај број феудалних поседа је мало варирао, те је њихов укупан број почетком XVII в. износио 202. Хришћанско становништво санџака је крајем XV и у XVI в. живело од земљорадње и било је у статусу раје. Свака баштина давала је око 10 аспри новчаних давања. По броју становника била је слабо насељена територија са 5,5 ст/км². Процењује се да је у санџаку било око 10.639 немуслимана и исто толико муслимана (1490/91). Од 491 села, средином XV в., 377 је имало више од 20 домаћинстава, 55 села je ималo само по три, а 59 по пет домаћинстава. Међутим, у санџаку је било и села са филурџијским статусом, нарочито у крајишким деловима санџака -- ка граници, које су насељавали хришћани укључени у турски војни систем, попут влаха, војнука, дервенџија, мартолоса. Нахије које су по обнови српске државности ушле у састав Кнежевине Србије (1833), после Пожаревачког мира 1718. потпале су под аустријску управу. Седам дистриката (Поречки, Хомољски, Кучајинско-мајданпечки, Голубачки, Кључки, Крајински и Кривински) били су у оквиру управне области Темишварски Банат, до 1739. За то време Земаљска администрација у Темишвару је посветила велику пажњу популационој политици. Усељавање је подстицано давањем крајишког статуса појединим насељима, а крајишници су били ослобођени од свих пореских давања. Повратком под турску власт 1739. дистрикти су номинално враћени В. с., али је та територија добила статус вакуфа са посебним повластицама, те на простору источног дела В. с. читлука. Од 1741. до 1814. ови делови санџака били су изузети из надлежности видинског санџакбега и у њима је владао развијени облик кнежинске самоуправе. Стално опадање Турског царства било је на тренутак заустављено реформама Селима III (1789--1807). Не прихватајући врховну власт султана, управитељ Видина Осман паша Пазваноглу одметнуо се од централне власти и организовао квази државу. Турска је повратила своју пуну контролу над том територијом тек 1814. Од 1839. до 1880. реформама у Царству, познатим као Танзимат, реорганизују се војни, административни и образовни системи. Валија Мидхат-паша, управитељ Дунавског вилајета 1864--1868, у којем се налазила скоро цела доцнија Бугарска, није успео да спроведе све прописане реформе. По турском Закону о реформи провинцијске управе из 1864. В. с. обухватао је, поред Видинске, следеће казе: Кула, Белоградчик, Берговиц, Врац, Рахово и Лом (данас све области у саставу државе Бугарске). Видин је био центар санџака и седиште управитеља санџака мутесарифа, помоћника главног управитеља вилајета, валије. У њему су радила управна већа (идаре меџлис), састављена од турских органа власти и месног бугарског становништва. Године 1869. имао је 151.093 становника, од којих 125.692 хришћана, 1874. тај број се попео на 166.172, од којих хришћана 138.411, а 1877. 178.823 становника. За време Првог српско-турског рата 1876--1877. и руско-турског рата 1877--1878. Видин је представљао значајни војни центар турских снага, будући да се због губитка територија поново нашао у граничном појасу царства. Берлинским уговором из 1878. територија В. с. је постала саставни део новоосноване аутономне и вазално-трибутарне Кнежевине Бугарске северно од планине Балкан. Видинска тврђава је разорена, а град је прикључен Кнежевини.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Бојанић Лукач, „Неготинска крајина у време турске владавине -- на основу извора из XV и XVI века", ГЕМ, Бг, 1969, 31--32; „Фрагменти збирног пописа видинског санџака из 1466. и Фрагменти опширног пописа видинског санџака из 1478--1481", Мiscellanea, 2, 1973; Р. Тричковић, „Два турска пописа Крајине и Кључа из 1741", Мiscellanea, 2, 1973; О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459--1683), Бг 1974; Д. Боянич Лукач, Видин и Видинският санджак през 15-16 век: Док. от архивите на Цариград и Анкара, под ред. на Вера Мутафчиева, Михаила Стайнова, Софиа 1975; K. H. Karpat, Ottoman population 1830--1914. Demographic and Social Characteristics, Madison 1985; R. W. Zens, The Ayanlik and Pasvanoğlu Osman Paşa of Vidin in the Age of Ottoman Social Change 1791--1815, (докторска дисертација), University of Wisconsin 2004; M. Safa Saracoglu, Letters from Vidin: A Study of Ottoman Governmentality and politics of local administration, 1864--1877, (докторска дисертација), Ohio State University 2007; P. Stoyanov Murdzhev, Тhe medieval town in Bulgaria. thirteenth to fourteenth century, (докторска дисертација), University of Florida 2008; V. S. Dabić, The Habsburg-Ottoman War of 1716--1718 and Demographic Changes in War-Afflicted Territories, The peace of Passarowitz, 1718, West Lafayette, Indiana 2011.

С. Рајић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)