ВЕЛЕБИТ

ВЕЛЕБИТ, планина у Хрватској, која на југозападу допире до обала Јадранског мора, на северозападу се граничи са знатно нижом личком заравни (Гацко, Личко, Грачачко поље), северозападну границу чини превој Вратник, а југоисточну кањон Зрмање. Морфолошки је јасно одвојена од околних предела. Планински лук је благо извијен правцем северозапад–југоисток и дуг је 145 км. То је најдужа планина динарског планинског система. Ширина му варира 8–30 км, а површина је 2.274 км² . Само 41 км² захвата висине веће од 1.600 м. Састоји се од више морфолошких целина издвојених планинским превојима: Северни В. (између превоја Вратник и Велики Алан), Средњи В. (између Великог Алана и Оштаријских врата), Јужни В. (између Оштаријских врата и Малог Алана) и Југоисточни В. (од Малог Алана до кањона Зрмање). Највиши врх је Вагански врх (1.757 м).

У геолошкој структури доминирају кречњаци (претежно марински седименти мезозоика), најчешће слојевити, ређе масивни, који су испуцали, карстификовани и водопропусни, па су и површински делови безводни. У вишим деловима поред кречњака има и доломита који су слојевити и банковити, а највиши делови (где су и највиши врхови) су криптокристаласти доломити, који су најчешће масивни и банковити, испуцали и распадањем стварају доломитску пржину подложну ерозији. Има и наслага млађег палеогена и квартара.

Приморска падина диже се од морског нивоа и знатно је виша од личке која започиње на висини од око 500 м. Те две падине се веома разликују по изгледу: приморска је гола, а личка шумовита. За В. је карактеристичан мали број превоја, због чега је снажна природна препрека. Једини превој нижи од 1.000 м је Оштаријски (927 м).

В. има врло једноставан облик: две јасно изражене падине и широко било. Приморска падина има јасно изражену уздужну жљебасту удолину на 800–900 м, која је често и у облику терасе. Тераса има и низ долова који се могу пратити од Сењског била све до јужног краја В. (Столац, Ракита, Дундовића поди, Радловац, Коњско, Шарића дупље, Стап, Велико Рујно, Прашка локва, Дубоке јасле итд.). Они се негде зову и поди, равног су дна покривеног цветним ливадама, а окружују их камени кукови. У њима је формирано неколико десетина малих села, стално или повремено настањених. Изнад жљебасте удолине дижу се стрме стране све до велебитског била. Било је састављено од низа удолина и главица, међу којима се издижу поједини виши врхови (Мали Рајинац, Велики Козјак, Бадањ, Св. брдо итд.). За разлику од приморске, личка падина је рашчлањена дубоко урезаним попречним долинама, посебно у северном делу, док у јужном, као и на приморској падини, постоји уздужни прегиб, али на знатно већоj висини, 1.100–1.300 м (Штировац–Ваган–Буновац). Даље је врло стрма падина, настала уздуж велебитског раседа, која престаје као одсечена равницом Личког поља. У рељефу има и трагова глацијације (морене на Великом Рујну). В. се одликује и развијеном крашком морфологијом. Крашке депресије су бројне и разнолике, а за неке од њих народ има посебне називе (дулиба, дабар, јапага, падеж). Многобројне су јаме и пећине, а оне су често великих димензија: Доња Церовачка пећина дуга је 2.682 м, Словачка јама 2.414 м, јама Мунижаба 2.300 м, а Лукина 1.421 м. Лепотом се издвајају Церовачка и Манита пећина.

Поменута геолошка структура онемогућава постојање површинских вода. Има извора и потока који извиру на ободу источне стране. Од извора то су: Рујина вода, Капљица, Беговача, Сњежница, Стојково врело, Црно врело. Ту су изворишни краци Гацке (која и понире, па се поново јавља), Лике, Јасеновца, Отешице и Суваје. Због свог геолошког састава В. није разводница. У Лици има више понорница које кроз В. налазе пут до мора и појављују се у облику вруља. Данас је већи део личких вода искоришћен за хидроенергетске сврхе (Хидроелектрана „Сењ", брана код Крушчице).

Планина је мало насељена, а села и мали градови смештени су у њеном подножју. На простору В. сукобљавају се две вегетацијске области: средњоевропска и медитеранска. Велик је број ендема реликтног значења, посебно терцијарних биљака. Најзначајније су Degenia velebitica, Sibiraea crоatica, Seseli Malyi, Saxifraga prenja и Aubriatia croatica, а низ биљака је толико значајан за В. да су добиле назив по њему. У вегетацији се разликују приморска, висинска и континентална област. Приморска је вегетационо врло сиромашна – највећим делом стене су голе услед климатских услова и вековне испаше коза. Личке падине богате су буковом шумом. У високом појасу смењују се шумска вегетација, травњаци и голе стене.

Велика и Мала Пакленица у Јужном В. проглашене су 1949. националним парком (3.600 хa). Унеско је 1978. В. прогласио „делом међународне мреже резервата биосфере", затим је 1979. В. проглашен парком природе на површини од 200.000 хa, а 1999. основан је Национални парк Северни В. на површини од око 11.000 хa (107 км²). Церовачке пећине су заштићене као геолошки објекат, а биљке Degenia velebitica, Sibiraea croatica и још двадесетк биљних врста су законом заштићене.

ЛИТЕРАТУРА: В. Рогић, Велебитска приморска падина, Зг 1958; С. Белиј, Глацијални и периглацијални рељеф јужног Велебита, Бг 1985; Ж. Пољак, Хрватске планине. Цјеловит хрватски планинарски атлас, Зг 2001.

Милка Бубало Живковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)