ВАСИЛИЈЕ II

ВАСИЛИЈЕ II, византијски цар (?, 958 – ?, 15. XII 1025), владао 976–1025. Син Романа II и Теофане, крунисан 960, заједно са млађим братом Константином VIII. У време његовог малолетства царством су владали Нићифор II Фока и Јован I Цимискије. После Цимискијеве смрти (976) преузео је власт уз помоћ паракимомена Василија Лакапина, чијим је прогонством 985. отпочео период самосталне владавине В. На унутрашњем плану владу В. обележиле су побуне крупног малоазијског племства, предвођене породицама Склира и, посебно, Фока. Са најопаснијом побуном племства, цар се суочио после пораза који му је Самуило нанео код Трајанове капије 986. Велику побуну из 987–989. предводио је дотадашњи доместик схола, Варда Фока, а у њој су учествовали чланови његове породице, као и највиђенији источни аристократски родови, Малеини и Малесини.

Проглашење Варде Фоке за цара подржаo je и Варда Склир. В. је био принуђен да се обрати за помоћ кијевском кнезу Свјатославу који му је послао одред од 6.000 Варјага. У бици код Абидоса 989. узурпатор Варда Фока је убијен, а В. је уз руску помоћ успео да одбрани своју власт и приволи малоазијске великаше на покорност. Сукоб са представницима крупног племства приморао је цара да тражи ослонац у способним војницима, којима је омогућавао уздизање у војној, а тиме и друштвеној хијерархији. Пут до највишег друштвеног слоја отворен је новим људима, од којих ће многи постати родоначелници новог или тзв. Василијевог племства (Диогени, Даласини, Комнини и др.). Рат на Балкану (976–1018/19) омогућио је, такође, успон породица словенског порекла (Гуделиси, Главе и др.). Ограничавање економске моћи припадника крупне аристократије видљиво је и у чињеници да је В. терет плаћања алиленгиона (порез за напуштена сељачка имања који су плаћали чланови исте сеоске општине) пренео са сељака на велепоседнике (1002). Та мера требало је, такође, да обезбеди сигуран приход у државну благајну неопходан за вођење опсежних војних операција у сиријским областима, на Балкану, као и планираних акција на подручју Сицилије, које В. није доживео да оствари. За његово време Византијско царство досегло је највећи територијални обим. Иако је у Сирији водио углавном операције одбрамбеног карактера, успео је да прошири границу на истоку, припојивши Царству дипломатским средствима простране области у Ивирији (после 1000 – пре 1021/22) и Васпуракану (1021/22). На тим територијама формирана су два истоимена војна округа под заповедништвом дуке/катепана. Највећи успех В. владе представља освајање унутрашњости Балкана. После четири деценије ратовања, које му је прибавило надимак Бугароубица, В. је успео да покори Самуилову државу (976–1018/19). Византија је успоставила северну границу на Дунаву, а освојено подручје у унутрашњости Балкана било је укључено у византијски административно-војни систем. На простору некадашњег Самуиловог царства В. је основао низ мањих стратигида и неколико већих војних округа, а може се претпоставити да су већ у његово време издвојене три посебне, територијално пространије војно-административне целине: округ Бугарска са центром у Скопљу, за који се једино поуздано зна да га је основао В.; округ Парадунавон/Паристрион са центром у Доростолу, који је под другим називом основан у време Јована Цимискија и који је највероватније обновљен после 1018; округ са центром у Сирмијуму, чије границе нису поуздано утврђене, који се у административном смислу најчешће поистовећује са стратигидом Србија, потврђеном на печатима. Постоје међутим и мишљења да је стратигида Србија представљала посебну тему, која је обухватала област Раса, или пак подјединицу неког већег војног система под заповедништвом стратега или дуке/капетана (Сирмијум или Бугарска). Покоравање Самуиловог царства омогућило је Византији да успостави привремену и посредну контролу над Дукљом, Захумљем, Босном, као и над Хрватском. Према покореном словенском становништву водио је толерантну политику, па је задржао порески систем из Самуиловог доба. Самуилове сроднике, чланове породице Јована Владислава и угледније бугарске војсковође наградио је почасним титулама, а браковима их је повезао са грчким великашким родовима. В. је изменио и црквену организацију на простору Балкана. После 1018/19, укинуо је самосталну бугарску цркву, за коју се претпоставља да је под Самуилом и његовим наследницима имала ранг патријаршије. Уместо ње, основао је аутокефалну Охридску архиепископију, чији је територијални обим одредио трима повељама (пре маја 1020, мај 1020, 1020–1025). Охридској цркви даровао је поједине епископије које су раније, али и у пост-Василијево доба, биле у саставу митрополија у Солуну, Драчу, Никопољу и Лариси. За првог архиепископа поставио је Словена Јована, некадашњег бугарског патријарха. Велике привилегије дате Охридској архиепископији показују да је В. користио црквену организацију као средство за бржу и потпунију интеграцију балканских Словена у Византијско царство. Укључивање страних народа у тзв. византијски комонвелт В. је омогућио и преко Свете Горе. Он је подржао оснивање Ивирона, првог негрчког манастира на Атосу (979/980). Почетак праве христијанизације кијевске Русије, који је представљао последицу успостављања тесних родбинских веза између византијског цара и кијевског кнеза Свјатослава, ожењеног 989. принцезом Аном, сестром В., отворио је Свету Гору руским монасима. Већ 1016. извори су потврдили постојање руског манастира, који се вероватно може идентификовати са манастиром Ксилургу. Након смрти, пошто је био неожењен и без потомака, наследио га је његов млађи брат и дугогодишњи савладар Константин VIII.

ИЗВОР: I. Thurn (ур.), Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum, Berlin – New York 1973.

ЛИТЕРАТУРА: J.-C. Cheynet, Pouvoir et contestation à Byzance (963–1210), Paris 1990; Љ. Максимовић, „Организација византијске власти у новоосвојеним областима после 1018", ЗРВИ, 1997, 36; С. Пириватрић, Самуилова држава – обим и карактер, Бг 1997; C. Holmes, Basil II and the Governance of Empire (976–1025), Oxford 2005; B. Krsmanović, The Byzantine province in change: on the threshold between the 10^th and the 11^th century), Belgrade–Athens 2008.

Бојана Крсмановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)