ВЕНСОВ ПЛАН

ВЕНСОВ ПЛАН, мировни план за Хрватску који је 1992. предложио Сајрус Венс, лични изасланик генералног секретара УН Бутроса Галија. Због немогућности, неспремности и неспособности да разреши насталу кризу у земљи, „крње" Предсједништво СФРЈ (представници Србије и Црне Горе) упутило је 9. XI 1991. године позив Савету безбједности Уједињених нација (СБ УН) да хитно упути мировне међународне снаге у Хрватску. Сајрус Венс, лични изасланик генералног секретара УН Бутроса Галија, 23. XI 1991. у Женеви сазвао jе састанак којем су присуствовали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман, Вељко Кадијевић и новоизабрани посредник лорд Питер Карингтон. Милошевић, Туђман и Кадијевић се тог дана споразумијевају о неодложном прекиду ватре и низу других питања. Тада је практично ударен темељ мировне операције УН, познате као В. п.

После изјашњавања свих заинтересованих југословенских страна за мировну операцију, СБ УН је, 21. II 1992, донио Резолуцију 743 којом одлучује да ангажује заштитне (мировне) снаге УН (UNPROFOR -- United Nations Protection Forces) на простору бивше Југославије с циљем да се успостави мир као предуслов изналажења свеобухватног политичког рјешења, а то рјешење треба да буде изграђено преговорима. Према основном концепту мировне операције, „подручја под заштитом УН" морају бити демилитаризована, а све оружане снаге повучене или расформиране. Улога међународних оружаних снага је да становништво „подручја под заштитом УН буде заштићено и безбједно од оружаних напада". Улога полицијских посматрача односи се на мјесне полицијске снаге које на терену треба да врше своју дужност не правећи разлику међу припадницима различитих нација и вјера, те уз пуно поштовање људских права свих који живе на тим подручјима. Предвиђено је да се демилитаризација заштићених подручја (UNPA -- United Nations Protection Area) изврши на слиједећи начин: 1. да јединице и особље Југословенске народне армије и хрватског Збора народне гарде (ЗНГ), као и све јединице Територијалне одбране (ТО) буду повучени из УНПА; 2. јединице ТО базиране у УНПА се распуштају и демобилишу; 3. оружје јединица ТО предаје се на чување снагама УН. Заштитне снаге су размјештене унутар четири сектора: Исток (Источна Славонија, Барања и Западни Срем), Запад (Западна Славонија), Сјевер (сјеверни дио Лике, Кордун и Банија) и Југ (Сјеверна Далмација и јужни дио Лике). Међународна заједница је за реализацију В. п. ангажовала 14.589 лица. Снаге УН су од 25. IV 1992. почеле размјештање својих јединица, штабова и база на договореним просторима Републике Српске Крајине по систему „мрља од мастила", а одговорност су преузеле три мјесеца касније.

План мировне операције је направљен као привремени договор ради стварања услова за мир и безбједност, неопходних за преговоре о свеобухватном рјешењу југословенске кризе и није прејудицирао исход преговора и политичког рјешења кризе. СБ УН је 31. III 1995. донио Резолуцију 981 која је потврдила територијални интегритет РХ и закључила да главне поставке В. п. и даље нису спроведене. У Резолуцији је наглашена потреба мирног рјешења сукоба између хрватских власти и „локалних" Срба, а у складу са Загребачким споразумом о прекиду ватре од 29. III 1994. и Економским споразумом од 2. XII 1994. Улога мировних снага је редефинисана тако што је назив УНПРОФОР промењен у УНКРО (UNCRO -- United Nаtions Cоnfidence Rеstoration Оpеration in Croatia, Операција УН-а за повратак повјерења у Хрватску). Ова Резолуција је изазвала велико незадовољство међу крајишким Србима, управо због промјене назива чиме се прејудицира политичко рјешење.

Хрватска је непрестано кршила обавезе из В. п., а за то је непрекидно оптуживала „побуњене" Србе, након чијих протеста се, углавном, ћутало. Хрватска је непрекидно вршила и припреме за напад на дијелове РСК, односно на УНПА. Кршење обавеза од стране Хрватске најбоље илуструју: напад на рејон између Дрниша и Книна (операција „Миљевачки плато", 21. VI 1992), агресија на Равне Котаре и брану хидроелектране Перуча (операција „Масленица", 22. I 1993), агресија на подвелебитска села у Лици (операција „Медачки џеп", 9. IX 1993), агресија на Западну Славонију (операција „Бљесак", 1. V 1995) и општа агресија на РСК (операција „Олуја", 4. VIII 1995).

У суштини В. п. је представљао модус за разоружавање „побуњених" Срба у Хрватској и њихову интеграцију у нову хрватску државу. Кључни предуслов је био да ЈНА напусти простор Хрватске и да се искључи било какав утицај СФРЈ, касније СРЈ, односно Србије и Црне Горе. Оружана агресија Хрватске на РСК, односно заштићену зону УН, изазвала је полумилионски егзодус Срба, који су највећим дијелом уточиште нашли у Србији и Црној Гори, у нешто мањем броју у Републици Српској, а око 50.000 их се иселило у треће, углавном прекоокеанске, земље.

Резолуцијом СБ 1025 од 30. XI 1995. окончан је 15. I 1996. и мандат УНКРО. Преостали дијелови РСК, односно УНПА у сектору Исток, на основу Ердутског споразума од 12. XI 1995, интегрисани су у уставноправни поредак РХ 15. I 1988. Памтећи трагично историјско искуство из 1941--1945. и 90-их година XX в., прије завршетка „интеграције" и ову област је напустио велик број Срба, усљед неповјерења у хрватску државу и власт.

ИЗВОР: Венсов план (Резолуција СБ УН-а бр. 743 од 21. II 1992).

ЛИТЕРАТУРА: С. Радуловић, Судбина Крајине, Бг 1996; С. Штрбац, „Злочини над Србима на простору Хрватске у периоду 1990--1999", у: Срби избеглице, прогнаници и расељена лица крајем XX века, зборник, Бг 2000; С. Јарчевић, Република Српска Крајина -- државна документа, Бг 2005; Н. Барић, Српска побуна у Хрватској 1990--1995, Зг 2005; К. Новаковић, Српска Крајина, успони, падови, уздизања, Бг 2009.

С. Штрбац

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)