ВЛАЈИЋ

ВЛАЈИЋ, Душан, сликар (Шабац, 29. VIII 1911 -- Београд, 20. VI 1945). Дипломирао 1934. на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, а сликарство приватно учио у атељеу Јована Бијелића. Припадао је групи „Десеторица", основаној 1940, коју су чинили Богдан Шупут, Никола Граовац, Јурица Рибар, Љубица Цуца Сокић, Даница Антић и др. За време II светског рата био је немачки заробљеник у логору у Оснабрику. За први период његовог сликарског опуса карактеристични су формирање особеног стила, наглашена наративност, колористичка тражења и тежња ка експресивности (Глава старца, Аутопортрет у огледалу), док се другим сматра фаза у заробљеништву током које је у ограниченим могућностима стварао у доступним техникама (цртеж, акварел, темпера, пастел, уље). Поред аутопортрета, фигура и портрета других логораша В. је сликао и пејзаже. У његовом раду се уочава тежња ка психолошким студијама, најбоље оличеним у скицама за нереализоване слике људских патњи (Мучење, Таоци, У тамници). Његова дела из 40-их година ХХ в. ослобођена су свега сувишног; у њима се са свега неколико потеза сажимају осећања, а форма уопштава и колористички дефинише. Експресионистички израз највише долази до изражаја у низу његових аутопортрета рађених у заробљеништву. Сугестивна порука лишена наративних детаља и концентрација на људски лик и његову судбину чини ове радове другачијим од ратних радова његових савременика. В. је први пут излагао на Јесењој изложби у Београду 1935, док му је посмртна изложба приређена 1952. у Београду и Паризу. Дела му се чувају у Музеју савремене уметности и Народном музеју у Београду, као и у другим јавним и приватним колекцијама.

Литература: А. Челебоновић, Душан Влајић, Бг 1959; Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900--1950, Бг 1973.

С. Чупић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)